ZAŠTO JE PRIŠTINSKA PLATFORMA NAJBOLjI NAČIN DA SE SRBIJA NATERA DA NASTAVI BORBU: Šta su popili?

Kada se u utorak oko podneva pojavio pred TV kamerama, jutro posle dvočasovnog sastanka s dvojicom izaslanika nemačke kancelarke Angele Merkel koji se završio oko prethodne ponoći, predsednik Srbije Aleksandar Vučić ostavio je utisak rezigniranog čoveka, koji nema izbora nego da nastavi da se bori. Što je, doduše, pozicija olakšana utoliko što joj se alternativa nalazi samo u kapitulaciji, i to ne samo bezuslovnoj kapitulaciji već i začinjenoj sasvim ponižavajućim a nepodnošljivo skupocenim uslovima… VANREDNE OKOLNOSTI Vučićev sastanak s Janom Hekerom, „najvažnijim spoljnopolitičkim savetnikom nemačke kancelarke“, kako je opisan u ovdašnjim medijima, i njenim savetnikom za Balkan Matijasom Litenbergom bio je po mnogo čemu neuobičajen.Nije bilo redovne, zvanične najave za medije, nije bilo fotografisanja na početku sastanka, izostalo je i obraćanje novinarima ili makar zvanično saopštenje posle razgovora. Već i sve to dovoljno govori o vanrednoj prirodi ovog susreta. Koji, ako mu je cilj bio da Beograd vrati za pregovarački sto s Prištinom, a šta bi drugo i moglo da mu bude cilj budući da Nemačka od Srbije traži da prizna nezavisnost Kosova a to je nemoguće već i zato što su dve strane prestale da sede za tim stolom i o tome razgovaraju, nije urodio plodom. Jer, ponovio je Vučić u utorak, „dijalog ne ide“, „mi nemamo ni razgovore“, i osim onog utiska rezigniranosti zbog neminovne borbe koja mu (nam) predstoji, nije ostavio i utisak, sve i ako utisci umeju da budu pogrešni, da bi oko nastavka dijaloga, u sadašnjim okolnostima, nešto moglo da se promeni. Pročitajte još – PLATFORMA KRITIKOVANA U PRIŠTINI: Daje prostor za razne interpretacije PRIŠTINSKA PLATFORMA A i kako da se promeni kada smo, posle prošlog petka, od dijaloga Beograda i Prištine još i dalje nego što smo bili u četvrtak minule nedelje, a i tada smo od dijaloga bili podaleko zahvaljujući stoprocentnim taksama koje nam je Priština uvela, i od njih ne namerava da odustane bez obzira na javne pritiske Berlina, Vašingtona, pa i Brisela, hajde da ga spomenemo kad već postoji i nešto saopštava iako se niko normalan više na to ne obazire.U petak je, elem, skupština u Prištini usvojila „Platformu za dijalog o konačnom, sveobuhvatnom i pravno-obavezujućem sporazumu o normalizaciji odnosa između Republike Kosovo i Republike Srbije“.Ova platforma, zato što je „praćena zakonskim aktima“ i „ima obavezujuću snagu“, kako je podvukao Vučić, a i sama u svojoj tački 5 napominje da predstavlja „zvaničan stav Republike Kosovo koji uspostavlja principe, ciljeve i očekivanja Republike Kosovo“, zaslužuje da bude podrobno analizirana. Nema tu mnogo mudrosti, nimalo neočekivano, ali zato obiluje bezobrazlukom preko svake mere.Uostalom, procenite i sami pa ćete videti da ova načelna ocena svoju potvrdu zaista dobija kada se uđe u detalje prištinske ponude Beogradu.Priština, tako, očekuje – traži, i ne pristaje ni na šta manje od toga – da će dijalog rezultirati time što će „dve zemlje jedna drugoj priznati suverenitet, što će omogućiti Kosovu put ka članstvu u Ujedinjenim nacijama“.Kosovo zahteva „nedvosmisleno priznanje i prihvatanje suvereniteta Kosova kao nezavisne države od strane Srbije“, od koje se pride očekuje i da se obaveže da će „okončati sve aktivnosti koje ometaju put Republike Kosovo ka međunarodnom priznanju kao nezavisne, suverene države“; da „poštuje suverenitet i teritorijalni integritet Republike Kosovo“; da se „suzdrži od protivljenja ili uticanja na treće države da se usprotive članstvu Republike Kosovo u međunarodnim organizacijama, uključujući Ujedinjene nacije“; i da se u pravno-obavezujućoj formi, kao i za sve prethodno, „suzdrži od bilo kakvog oblika mešanja u unutrašnja pitanja ili spoljne odnose Republike Kosovo“.Navodi se i da konačni dogovor mora da sadrži odredbu o tome da „prava Albanaca koji žive u Srbiji moraju da u potpunosti budu recipročna s pravima srpske zajednice u Republici Kosovo“, te da „Ustav Kosova (…) nije podložan pregovorima“. Štaviše, „bilo kakav konačni dogovor mora da u potpunosti bude usklađen sa Ustavom Republike Kosovo, koji navodi da je suverenitet i teritorijalni integritet Republike Kosovo nepovrediv, neotuđiv, nedeljiv i zaštićen svim sredstvima koje podrazumevaju ovaj ustav i zakon“.Među principima je, 7. princip, i da „ne može da bude dodatnog nivoa vlasti na Kosovu između lokalnog i centralnog“ – ovo se odnosi na eventualne nadležnosti eventualne Zajednice srpskih opština – i 8. princip da „sva prava na korišćenje prirodnih resursa i imovine na suverenoj teritoriji Republike Kosovo pripadaju isključivo Republici Kosovo i zato nisu podložna pregovorima“. Pročitajte još – Prištinska Platforma: Traže priznanje, ukidanje Rezoucije 1244 i sud za zločine Srba A tu je i preduslov da bi se uopšte selo za pregovarački sto, „garancija da srpska delegacija ima pravo da pristane na Princip 1“ – „nedvosmisleno priznanje suvereniteta Republike Kosovo…“ – što zapravo znači da će prištinska strana s beogradskom sesti za pregovarački sto samo ako ona ima dozvolu za direktno kršenje Ustava Srbije.Osim „priznanja kosovske nezavisnosti i državnosti u okviru postojećih granica“, Priština je sebe obavezala i da s Beogradom sklopi samo onaj sporazum kojim će biti „osnovan specijalni tribunal za istragu i gonjenje ratnih zločina koje je Srbija počinila tokom rata na Kosovu 1998. i 1999. godine“; i kojim će se Srbija obavezati da „isplati ratne reparacije kao kompenzaciju za ekonomske gubitke“ izazvane tim ratom; i pride „kompenzaciju za žrtve rata“ i reparacije za „žrtve seksualnih zločina tokom rata“; i da vrati „kulturne i druge predmete uzete iz muzeja i drugih javnih institucija“; i da Kosovu prepusti „fer udeo u nasleđu bivše Jugoslavije“. I povrh svega toga dogovor s Beogradom mora da podrazumeva i „potpuno ukidanje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN“. PERSPEKTIVA DIJALOGA Od priznanja nezavisnosti i članstva u UN, preko imovine i kulturnog blaga do ratnih reparacija i kažnjavanja (samo) srpskih zločina, bezmalo jedina povoljna okolnost u ovom dokumentu nalazi se u tome što se njegovi autori nisu dosetili da nam zatraže i pravo prve noći. No i bez toga, ovo su uslovi na koje čak ni Čedomir Jovanović ne bi mogao (sasvim lako) da pristane.Tako da i ne čudi besna, neobično besna reakcija Aleksandra Vučića koja je usledila posle njenog usvajanja: „Sad sa tim papirom, bando iz Prištine, sikter, gde god hoćete, i vidite da li neko drugi može da vam ispuni to što ste tražili! Srbija vam to ispuniti neće!“ I: „Sve u redu, ljudi, nego, jel’ ste dobro vi? Šta ste jeli? Šta ste pili? Šta je sa vama? Ima li malo realnosti i racionalnosti kod vas?“ Pa to isto, samo malo mirnije: „Dragi naši albanski političari, džabe ste krečili, nema ništa od ta posla, nego, vi se lepo malo opametite pa sa pametnijom platformom, pa ćemo onda da nastavimo da razgovaramo…“No čitava je ova situacija još i mnogo složenija nego što možda izgleda na prvi pogled.Pre svega, izuzimajući nekolicinu svežih i naročito uvredljivih zahteva, treba primetiti da osnovni zahtev Prištine – srpsko priznanje samoproglašene nezavisnosti i ulazak takozvanog Kosova u Ujedinjene nacije – ni po čemu nije nov a još je manje neočekivan, naprotiv. Novu okolnost, međutim, predstavlja kodifikacija ovog zahteva, čime je Priština zaigrala na sve ili ništa.Drugim rečima, usvojenom platformom Priština je samoj sebi vezala ruke, saterala samu sebe u ćošak i odatle sad ne može nazad, utoliko što se obavezala da Beogradu, to jest Vučiću, ne ponudi čak ni nekakav minimalan ustupak, izgovor da potpiše kapitulaciju a da pri tome zadrži nekakvu slabašnu mogućnost da je nazove kompromisom i to u ovdašnjoj javnosti predstavi kao svoju pobedu.Još direktnije, ponuđeno mu je samo uzmi ili ostavi ono što niko ne bi mogao da uzme a da ne nastrada već i od sopstvene savesti (dobro, ipak nismo baš sasvim sigurni za Č. Jovanovića).Uz to, a to nam situaciju čini i naročito komplikovanom, tu je i reakcija Vašingtona, Berlina i spomenutog Brisela na prištinsku deklaraciju. Reakcija je, naime, izostala u potpunosti. A to znači da ni jedni, ni drugi, ni treći u njoj ne pronalaze ništa sporno, te se svi pobrojani zahtevi, dok nas ne uvere u suprotno ali ne lipši magare do zelene trave, imaju smatrati njihovim zajedničkim. Uostalom, sve ovo i jeste, to jest oni bi želeli da bude, završnica procesa koji su zajedno pokrenuli još pre dvadeset i više godina.S tim u vezi, nije do kraja jasno, a valjda će se razjasniti u narednom periodu, kakvu su reakciju Beograda na ovoliko nepristojnu ponudu oni, uopšte, očekivali. Da pristanemo, i time se potpuno slomimo? Ili su unapred znali da je ovo ponuda koja ne može da se prihvati, pa su nas ipak s njom suočili? S kojim ciljem? Šta im je, u tom slučaju, naredni korak? Izazivanje haosa i nekakvog novog pogroma nad preostalim Srbima na Kosovu i Metohiji, što bi bilo opravdano odbijanjem Beograda da pristane na platformu Prištine? Autorima i inspiratorima prištinske platforme, dokazano, nimalo nije stalo do Srba na Kosmetu osim ako su na putu za žutu kuću, ali da li bi ovakvim zločinom došli išta bliže cilju kome teže, a to je ulazak u Ujedinjene nacije? Zar je iko u stanju da pomisli da bi ponovljeni zločin nad Srbima u ostatku Srbije izazvao naglu želju da ipak udovolji zahtevima Albanaca? ZNAČAJNA PREPREKA Tek, dok čekamo da vidimo njihov naredni korak, jedno moramo da imamo u vidu: sve ovo ne znači i da se Srbija sada, usvajanjem prištinske platforme, našla u nekakvom bezizglednom položaju u kome samo može da prihvati ono što se od nje zahteva.Istina je sasvim suprotna i to se priznaje čak i u prištinskoj deklaraciji, što može da pročita svako ko ima živaca da je čita do kraja.A tu se priznaje: „Pozicija na kojoj je Republika Srbija od 2008. pokazala se kao značajna prepreka za realizaciju ambicije Kosova da u potpunosti učestvuje u institucijama i radu međunarodne zajednice. Formalno prihvatanje državnosti od strane Republike Srbije ključan je sledeći korak, koji će skoro neizbežno ukloniti poslednje preostale političke prepreke za opšte priznanje.“Da, od nas zavise. Neka tako i ostane, uostalom, kompromisa ionako ne može da bude s onima koji nikakav kompromis ne žele… (Izvor: Nikola Vrzić/ Pečat)

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike