POZNATI RUSKI EKSPERT ODGOVORIO DRAGANI TRIFKOVIĆ: Srbija nije Sirija, a Vučić nije Milošević

U žučnu polemiku o ispravnosti politike predsednika Srbije Aleksandra Vučića u odnosu na Rusiju i Kosovo uključio se poznati ruski ekspert, magistar istorije, viši naučni saradnik Instituta za slavistiku RAN i glavni urednik časopisa Pitanja istorije Petar Iskanderov. On skreće pažnju na iskrivljavanje smisla iz ugla “proruske opozicije” i komentariše gromoglasne izjave srpskog politikologa Dragane Trifković koja govori o Vučićevom “lažnom rusofilstvu”. Njegov tekst prenosimo u celosti: „Kako se približava međunarodni samit o Kosovu i Metohiji koji treba da se održi u Parizu pod okriljem EU krajem tekuđe godine tokom i gde Brisel ima nameru da od Beograda i Prištine zatraži normalizaciju bilaterialnih odnosa, strasti učesnika se sve više usijavaju. I to se ne tiče samo predsednika Francuske Emanuela Makrona i federalnog kancelara Nemačke Angele Merkel, čak ne i Hašima Tačija koji je često izložen kritici ekstremene kosovske opozicije, već i predsednika Srbije Aleksandra Vučića koji se i bez toga već nekoliko godina nalazi pod žestokim presingom SAD i EU, a od nedavno suočenog sa povećanim talasom kritike u vlastitoj zemlji. Protiv figure srpskog lidera i svih onih koji su se “usudili” da ga podrže ili koji imaju prosto objektivno spoznavanje onog što se dešava na Balkanu istupile su ne samo bezuslovno prozapadne i pronatovske struje u Srbiji, već i predstavnici tzv. “proruske opozicije” koja, po svemu sudeći, sve više gubi osećaj za realnost. Aleksandru Vučiću se spočitava dugi spisak “krivice” na štetu “istinskih” nacionalno-državnih interesa Srbije, razume se, onako kako ga “proruska” opozicija razume. (ovu reč pišemo pod navodnicima, suštinski shvatajući da nije reč ni o kakvoj proruskoj opoziciji). Ovde je navodno i odbijanje da učestvuje u realizaciji projekta opremanja gasovoda Turski tok preko Balkana i strah da se rusko-srpski Humanitarni centar u Nišu pretovri u pravu rusku vojnu bazu po modelu sirijskog Hmejmima i priprema da se “preda” Kosovo (koje se već 20 godina faktički nalazi van bilo kakve realne kontrole Beograda) i nastavak dijaloga sa SAD i EU i odbijanje da se do kraja realizuju projekti sa Moskvom i tsl. A kao antiteza Vučiću navode se njegovi prethodnici koji su navodno daleko više uradili po pitanju jačanja rusko-srpske saradnje uključujući i zaista tako važnu oblast kao što je energetika. Uvaženi srpski politikolog Dragana Trifković nije se uzdržala od sličnih poređenja, optužujući Aleksandra Vučića na stranicama beogradskog izdanja Nova srpska politička misao za “lažno rusofilstvo” i izražavajući sumnju u “naučni potencijal” uglednog ruskog eksperta za Balkan Nikite Bondarjeva koji osporava ovakve teze. Razume se da niko i nema nameru da aktuelnog srpskog predsednika proglasi za aprolutno proruskog političara. A evo i jednog nesrećnog spleta okolnosti- u bogatoj srpskoj istoriji teško da se može naći bar jedan veliki državnik koji je vodio isključivo prorusku politiku. Geopolitičke intrige, lažna obećanja, “izvlačenje” finansijske i vojne pomoći i političke podrške, igra na protivrečnostima velikih sila koja je ponekad dovodila balkanski region i celu Evropu na granicu rata (1914. godine ova granica je pređena) – svega toga je u Srbiji (kao i kod njenih suseda na Balkanu) bilo u izobilju, počev od XVIII veka i konačno sa epohom izvarnrednog političkog manipulatora Slobodana Miloševića. I samo je Aleksandar Vučić, u tom kontekstu, onaj koji bez obzira na neviđen pritisak Zapada da uvede antiruske saknkcije, koji posećuje Moskvu u dane koji su sveti za Ruse i slavi godišnjicu Velike Pobede, i zato zaslužuje iskreno poštovanje. Gospođa Trifković je sasvim razumljivo ponosna na sporazume o saradnji Rusije i Srbije u energetici koji je potpisan pre jedne decenije. Istina, oni su postali prekretnica u razvoju bilateralne saradnje naših država, ali, objektivno njihov osnovni cilj bio je da se srpski monopolista i gubitaš NIS spase od sigurnog bankrotstva. A predstavljati očajnu molbu Moskvi za finansijskom pomoći kao izraz rusofilstva tadašnjih srpskih vlasti, nije sasvim “naučni” pristup. To bi bilo isto kao da se sama Dragana Trifković obratila za kredit nekoj banci i nakon toga se proglasila za iskrenog pobornika interesa te iste banke. Ekspert «Nove srpske političke misli» sa lukavim osmehom zaobilazi i drugi, ne tako beznačajan, momenat. Pre deset godina kada se, kako ona misli, desilo nešto sudbonono i kada je potpisan sporazum o nafti i gasu, sama situacija u svetu bila je malo drugačija: bez sankcionih i trgovinskih ratova, rusofobske histerije u EU i faktičke paralize međunarodnih struktura. Za mnoge Evropljane Rusija je danas postala, na žalost, “toksična”, a u neviđeno teškim uslovima po zemlju srpskog predsednika, njegova sposobnost da iznađe mogućnost da sarađuje sa Moskvom na stalnoj osnovi (uključujući i izjave da je spreman da do kraja oktobra potpiše sporazum o slobodnoj trgovini sa Evroazijskom ekonomskom unijom), zaslužuje uvažavanje, bez obzira što se vode paralelni pregovori Beograda i Brisela, pa čak i seksualnu orijentaciju srpske premijerke Ane Brnabić koja ne da mira srpskim radikalima. Nije zgoreg podsetiti poštovanu Draganu Trifković da pored Aleksandra Vučića postoje i drugi harizmatični političari koji, kada su došli na vlast, odmah su zaboravljali na svoju vernost i uveravanja o saradnji sa Rusijom i proklinjanja na račun antiruskih sankcija. Jedan od njih je za mnoge u Srbiji toliko omiljeni Grk Aleksis Cipras koji je uz pratnju antibriselskih denuncijantskih melodija postao premijer i doveo odnose sa Rusijom do diplomatskog skandala. I mnogim njegovim kolegama iz država Centralne i Istočne Evrope se nekako ne žuri da iskoriste pravo glasa i veta u EU kako bi realizovali svoje nekadašnje izjave o podršci Rusiji. U tom kontekstu predsednik Vučić je zaista ostao dosledan u realizaciji svoje mnogovektorske politike i ključni partner Rusije na Balkanu. Da li može više da učini za Rusiju? U uslovima izuzetno uskog geopolitičkog prostora za manevar njegove zemlje, nameće se negativan odgovor. Dodajmo tome da srpski predsednik mora da izražava interese svih građana Srbije, a tamo rusofilska raspoloženja nipošto nisu jedina. To posebno pokazuju sasvim skromni izborni rezultati Dveri i drugih partija i pokreta koji istupaju sa proruskim parolama. Međutim, Dragana Trifković i njeni istomišljenici kao glavni greh Aleksandra Vučića smatraju navodno pripremljenu izdaju “srpskog Kosova”. To što Kosovo de fakto poodavno nije srpsko ne remeti kritičare predsednika, ali i one koji redovno posećuju srpski deo Kosovske Mitrovice i govore na “srpskom” Prištinskom univerzitetu, koji tamo radi. Istina, obični Srbi još uvek mogu da posećuju sever Kosova. Ali, za srpske političare i funkcionere već počinju ozbiljni problemi. Pa za kakvo “srpsko Kosovo” onda agituju Vučićevi kritičari? Da li će oni tajno da zamene zaštitu samih kosovskih Srba koji, počev od kraja `80-tih redovno bivaju taoci političkih prepucavanja u Beogradu na glasne državne parole? Plan razgraničenja Kosva koji Aleksandar Vučić nudi da se potpiše uz međunarodne garancije, omogućiće Srbiji da povrati realnu kontrolu nad delovima koje naseljavaju Srbi u dubini teritorije Kosova, da se uspostavi humanitarna pomoć i finansijsko-ekonomski doprinos kosovskim Srbima uz međunarodne garancije i da se zajedno sa Prištinom i drugim balkanskim prestonicama pristupi realizaciji regionalnih projekata. Rusija je potpuno u stanju da u tom slučaju aktivnije učestvuje u obnovi balkanske infrastrukture i da se tome priključe potencijali Kosova. Očigledno je da, u datim okolnostima jedino mogućeg i razumnog kursa, Dragana Trifković kao alternativu vidi slanje srpskih tenkova na Kosovo uz podršku ruskih vazdušno-kosmičkih snaga. Ali, Srbija nije Sirija. I to je, što bi se reklo, naučna činjenica. Nisu ni Aleksandar Vučić, ni Rusija kosovsku krizu doveli do trenutnog stadijuma u kome samo ostaje da se spasavaju ostaci srpskog prisustva u pokrajini. Potpredsednik vlade i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Rasim Ljajić na sve načine pokušava da istakne da odluka njegove zemlje da zaključi sporazum sa EAEU ima isključivo ekonomskih karakter: “To nije politika, već trgovina”. Očigledno je da su trgovinsko-ekonomska pitanja i prosto zdrav razum dosadna i “isuviše naučna” materija za ekspanzivnu Draganu Trifković i druge uzavrele kritičare predsednika Aleksandra Vučića. Međutim, teško da to sme da bude povod da se napadaju oni koji drugačije od njih misle, ali i oni koji svojim realnim i naučno-publicističkim aktivnostima daju veći doprinos u razvoju rusko-srpskih odnosa od političara i stručnjaka koji obećavaju neutemeljene i odvojene od realnosti “kule i gradove” i faktički zemlju guraju u novu izolaciju. Moskva – Beograd, Petar Iskanderov“

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike