Najbrže vesti u Srbiji

MOMČILO KRAJIŠNIK: Srpsku mogu da ponište samo Srbi

VI Srbi ste nerealni. Ima vas najviše u Hagu, i kukate… Mi Hrvati, svi do jednog iz Herceg-Bosne, pristali bismo da potpišemo na po 20 godina robije samo da smo u Dejtonu dobili državu kao vi Republiku Srpsku. Momčilo Krajišnik, nekadašnji predsednik Skupštine RS, ovako se priseća reči Slobodana Praljka, hrvatskog generala koji se nedavno ubio usred haške sudnice, izgovorenih 2007. godine u Sheveningenu. Krajišnik, u razgovoru za „Novosti“, za sebe kaže da je politički penzioner, i nema ni najmanju dilemu da je stvaranje Republike Srpske najveći događaj u bliskoj istoriji srpskog naroda. Ubeđen je da RS niko ne može „ukrasti“ i „poništiti“, i da opasnost preti samo od Srba, koji se, kako upozorava, mogu prodati zarad ličnih interesa.PROČITAJTE JOŠ: Krajišnik: Neznanje ili zla namera * Kako gledate na budućnost BiH, odnosno Republike Srpske? – Muslimani govore da vreme radi za njih, ali to nije tačno. Radilo bi za njih da su 1991. pristali da ostanu u Jugoslaviji umesto što su odabrali rat. Danas u Bosni, prema međunarodnom ugovoru, imate i dva naroda koja su protiv BiH kakvom je vide unitaristi u Sarajevu. Prirodno je i normalno da narod u RS gleda u Srbiju, a Hrvati u Zagreb. Bosna i Hercegovina je država koja se održava na silu, a entitetska granica koja je postavljena u Dejtonu je „psihološko čudo“. * Jedan ste od onih koji su stvarali najmlađu srpsku državu? – Za nastanak RS, imali smo među „saveznicima“ Boga na nebu, narod na zemlji i Srbiju, koju je tada vodio Slobodan Milošević. O njemu moram da kažem da je bio veliki državnik, ali i da je bio pod velikom anatemom zbog rata u BiH. Nismo se uvek slagali, i to nije tajna.PROČITAJTE JOŠ: Orden za Krajišnika * Kako danas gledate na „Dejton“? – Zaboravljaju se mnoge važne stvari. Mi u Dejton nismo išli da nešto damo, nego da dobijemo. Posle ofanzive NATO, Armije BiH i Hrvatske vojske, u jesen 1995. RS je raspolagala sa 43 odsto teritorije Bosne, a išli smo da dobijemo 49 odsto. Zato smo, na incijativu Miloševića, a uz blagoslov SPC, formirali zajednički pregovarački tim koji je imao javnu i tajnu agendu. Jedan od ciljeva je bio i da nam se vrati deo teritorije iz krajiških opština koje su „pale“. Momčilo Krajišnik, Bil Klinton, Alija Izetbegović i Krešimir Zubak u Dejtonu / Foto AP * Dejtonska konferencija se, praktično, ugovarala? – Pre puta za Ameriku bili smo u Ženevi, gde smo se dogovarali o osnovama za pregovore. Tamo smo iz ranijeg predloga Kontakt-grupe potvrdili princip da teritorija RS mora biti kompaktna. Na stolu je bilo i Oven-Stoltenbergovo rešenje, prema kome bi Sarajevo ostalo kao distrikt sa više opština u narednih pet godina (a potom bi usledio referendum), a na terenu bi ostalo stanje kakvo je zatečeno na kraju sukoba. Znači, Ilidža, Rajlovac, Hadžići i drugi delovi grada koje su kontrolisale srpske snage ostali bi u zajedničkom distriktu, ali sa svojom lokalnom vlašću. Takođe, RS je trebalo da dobije izlaz na more 20 kilometara od Molunata u Konavlima. KO JE KOME OSTAO DUŽAN * KAŽETE da ste imali veliku pomoć Srbije u izgradnji Novog Sarajeva? – Prva ideja je bila da mi naše devize na osnovu otkupljenih dinara, oko 30 miliona maraka, odnesemo da predamo banci u Beogradu, a ona da nam da kredit 1:3. To se izjalovilo, pa smo za te pare kupili naftu i njome plaćali firme koje su gradile, a one su, opet, trgovale naftom. To je bila neka vrsta naturalne razmene. Prvobitno zamišljeni projekat nije do kraja realizovan, a ja sam u međuvremenu otišao na duži „službeni put“. Ima firmi iz Srbije koje su nam ostale čak i dužne. * Kako su tekli pregovori u Ohaju? – Milošević i Tuđman, u ime Srbije i Hrvatske, trebalo je da budu formalno pokrovitelji celog sporazuma. Ja sam vodio pregovaračku delegaciju RS, i dogodilo se da nam u jednoj šetnji pred iznošenje pitanja Sarajeva priđe Holbruk i pita nas da li bismo se zadovoljili rešenjem iz Oven-Stoltenbergove inicijative, da Sarajevo ostane distrikt. Nama se to dopalo, tim pre jer smo razmišljali da Sarajevo ne bi moglo da uđe u tih, nama pripadajućih, 49 odsto teritorije. Kada su došle mape na potpis, videli smo da je Sarajevo dato muslimanima, i ja i cela srpska delegacija nismo hteli da potpišemo to rešenje. Zato je ispala svađa. * Ni Hrvati nisu hteli da potpišu plan? – Krešimir Zubak ga je odbio, a onda su pragmatični Amerikanci „pritisnuli“ Tuđmana, i ovaj je učinio da ga Jadranko Prlić parafira u ime Hrvata, a u naše ime to je učinio Milošević. Kada smo sleteli u Beograd, sačekao nas je Radovan Karadžić, koji je stavio svoj potpis i koji je, otprilike, kazao da više nemamo mogućnost ispravke. * Kako je izgledao povratak u Srpsko Sarajevo? – Teško je opisati tu muku. Od 1992. do 1995. silan je narod izginuo braneći Srpsko Sarajevo, a trebalo je da im mi kažemo da je odbrana njihovih kuća bila uzaludna. Sećam se toga kroz „primere“: bio je jedan deka u Čekrčićima, na najstrašnijem položaju srpske vojske, koji je 1992. ostao bez obe noge. Tokom poslednje, 36. najstrašnije muslimanske ofanzive, od saboraca je zatražio mitraljez i municiju rekavši: „Ja im ne dam!“ Našli su ga posle toga mrtvog. Ili porodica pobegla iz Konjica 1992. Otac, mati, curica i dečak nastanili su se na Stupu i hteli tu da ostanu. Tokom poslednjih meseci rata otac pogine na položaju, a majka teši decu: „Ne brinite, ostala sam trudna, ponovo će nas biti četvoro!“ Onda udari granata… Poginuše sinčić i majka.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike