Zapisi iz Pariza: Rođendan

ČESTO biva da, zauzeti nekim sasvim običnim ovozemaljskim poslovima koji život znače, kasno stižemo dragim bićima na poslednji pozdrav, bežeći, valjda, podsvesno od konačnosti, sluteći, izvesno, da ovoga puta nećemo samo delom umreti, što proishodi iz običnog rastanka, kao da i sami jednom nećemo otići bogu na istinu. Pariska bolnica „Broka“. Bata tu, od pre nekoliko dana, ima zadatak da na brzinu pobedi sopstveni vek. Napolju, igra popodnevnog svetla pretače april 2011. u pljusak boja na kolažu Erika Bosara. Unutra, niz masnu farbu čistih zidova slivaju se, sporo, preostalo vreme i miris varikine. Njegova Ljubinka i verni prijatelj Hajme, čileanski slikar, ona na uglu kreveta, on na stolici izlizanih rubova, razgovaraju žustro, kao da vrisak čistih kolora istrčava sa Hajmeovih umetničkih promenada. Iza njih, moćni Batin duh ravnomernim udisajima grabi dah. POKUŠAO je prethodne noći da se otme iz bolesničke postelje i skokne u mislima do „Veronezea“, da slisti čašu crnog vina i našara socom od kafe brzinski portret slučajnika na stolnjaku od reciklirane hartije, ali nije uspeo da umakne anđeoskim čuvarima belih plahti. Umor ga je shrvao negde kod uzglavlja i od toga se više nije oporavio. Samo je, odjednom, nakratko živnuo, šeretski namignuo mladoj i jedroj medicinskoj sestri koja se muvala tuda, kao da se, baš sad, zauvek oprašta od lepote bez koje njegov život ne bi imao nikakvog smisla, osmotrio još jednom oko sebe, zaustavio, ulevo, poslednji pogled ka Ljubinki i Hajmeu, ponovo ispravio vidik, a onda dao znak da kočija krene. Igra pene na zidovima moje plastične šoljice za kafu otkrila je leptira, znak promene nabolje, olakšanja ili ljubavne poruke. Biće da je otišao tamo gde svega toga ima. Ljubinka i Hajme su predosećali, ali nisu prekidali razgovor koji je sve više dobijao na intenzitetu, kao da istrajnošću glasa žele da nadjačaju neminovnost, da izbegnu ono što mora da bude. Živeće, sve dok traje priča. BILO je, konačno, vreme za istinu. Ljubinki su pred očima u trenu minule scene venčanja u pravoslavnoj Crkvi Svetog Nikole u Rijeci, kroki Crkve Svetog Marka u Veneciji 7. maja 1952, Pariz dve večeri kasnije okićen zastavama za Dan pobede, Batin atelje u bulevaru Vensan Oriol gde je s Hajmeom za kuhinjskim stolom u dugim satima nad litrenjakom bistrio planetarni um, njen i Batin stan u ulici koja nosi ime astronoma Urbena le Verijera, kao prihvatilište za usamljene zvezde svih prijatelja. Trajalo je to čitavu večnost, manje od sekunde. – Mangup jedan, prvi put je otišao, a da se nije javio – rekla je tad, zaštitnički zagledana ustranu, pogledom koji se nije vraćao u osu. Sahranili su ga baš na njen rođendan, koji posle toga više nikada nije bio njen rođendan.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike