ZAPISI IZ PARIZA: Fontana

ŠEŠIR barona Osmana, prefekta Sene iz Drugog carstva, spustio se na čelo. Njegov vlasnik je zadovoljno zagladio veđe, popravio leptir-mašnu, dotegao tamni prsluk nad svetlim pantalonama, navukao frak i lagano išetao na bulevar koji će mnogo godina kasnije poneti njegovo ime. Bio je zadovoljan. Sa politehničarem i inženjerom za puteve i mostove Žan-Šarlom Adolfom Alfanom dogovorio se o velikom poslu. Imenovao ga je šefom gradske službe za uređenje pariskih promenada. I mesje Alfan je zadovoljno prošao šakom kroz brke i bradu, a onda natukao visoki cilindar od koga se nije odvajao, potraživši pogodan popodnevni put za svoje đonove. Pod arhitektonskom palicom Adolfa Alfana, u čijem su domenu bile i ulice, vode i kanalizacija, nikle su aleje u šetalištima i parkovima, iskrojio je Bulonjsku i Vensensku šumu, a uredio je i zelenu površinu oko Jelisejskih polja, među koju je, uz Nacionalnu panoramu Gabrijela Davijua i potonji Teatar na Kružnom toku, postavio šest modularnih fontana u vernom neoklasicističkom stilu, koje su, sa centralnim gejzirom, dometa desetak metara, imale za činiti da se osmanovske fasade gizde kroz kapiju vodenih lukova i tako baštine Pariz kao arhitekturalni mejnstrim s kraja 19. veka. Središnji stakleni buketi s inkorporiranim iluminacijama majstora bižuterije i nakita Renea Lalika potisnuli su tridesetih godina prošlog veka Alfonove bazene koji su se otisnuli kopnom do Male palate, da bi i Lalikove konstrukcije, zatim, kao previše krhko remek-delo, krajem pedesetih, same krenule u istoriju. Tokom rekonstrukcije, nestale su netragom. Možda, danas, krišom, u hladu, kapljiče nečiju baštu.PROČITAJTE I: ZAPISI IZ PARIZA: Draško Na trg je zaselo šest novih fontana Maksa Engrana, skrojene u duhu i stilu prethodnog autora, sa svedenijim i čvršćim kvarcnim fantazijama. Kažu da je u njima verovatno bilo i Lalikovih staklića. Sve su ih izgazili slavljenici posle pobede na Svetskom fudbalskom prvenstvu dve godine pre novog milenijuma, pevajući pesmu „petlova“ za večnost. Sad, eno, tamo, od pre neki dan, visokih tuševa na pecaroškom štapu, kako, poput vretena, vrte vreme oko malog prsta i prskaju modernim mlazovima novu epohu. Gradska kuća Pariza izdvojila je četiri miliona evra i posao ponudila braći Burulek, Ronanu i Ervanu, autorima često komentarisanog konopčastog lustera, ogrlice za džinovskog humanoida ili luminiscentne hobotnice, šta je kome po volji, u holu dvorca Lujeva u Versaju. Oko nove pariske fontane huču savremeni vetrovi, neuralgičan smeh i muk tihih autobusa. I dimovi koje Žan-Lik ispušta iz kubanske cigare. Na glavi, kožni kačket. Ni šešir, ni cilindar. Nije revolucionar. Završio je s revolucijama. Minđuša, u znak mira. Fontana nije ružna. Samo je moderna. To je Evropa. Bez korena. Moderno, i to je sve. Podseća ga na skelu. Ili raketu. S pogonom na vodu. Stići ćemo daleko, hidrogenom. Voda prska urbanog, svakodnevnog kosmonauta. Cigara, uvek kubanska. Došla je neka nova moda. Nikla iz vode, kao ona piramida na vlažnom kamenu dvorišta Luvra. Atavistički anonimus netačno predviđa da će odzvoniti i ovaj triangl. Sudaraju se epohe, mačuju vremena, sparuju ekstremi, rvu stoleća, ljube različitosti. Raspar. Kolizija. Nesuglasica. Nestih. Prozna rima. Nema to veze s Osmanom i njegovim fasadama koje duž avenije istrajavaju vekovima. A, i što bi? Skele se, jednoga dana, uvek sruše.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike