Odlomak iz stresnog života jednog pariskog restorandžije

NOVEMBAR doliva kap u kafu i podgreva je na zubatom suncu. Vlažni karton od pivskog podmetača zaglavljen pod nogicu stočića. Stolica upala u oštar trag utisnut na asfaltu još u vrelom avgustu. To su one stolice pariskih bistroa koje je Avgust Tonet bacao s krova fabrike da bi proverio njihovu solidnost. Gustiram, na jednoj takvoj, novembarskom kapkom produženu kafu i s uživanjem razvlačim iznenada darovano, nepostojeće vreme, čekajući prijatelja koji, posle dugog kašnjenja, konačno dolazi na zakazani sastanak, podižući u žurbi, za sobom, škriputavu simfoniju listova izbeglih u slobodnom letu s onu stranu kovane ograde, kod parka Monso. – Primio sam momka koji je najviše zakasnio – kaže umesto pozdrava i seda na primerak stolice broj 14 iz ateljea savitljivog nameštaja Mikaela Toneta iz Boparda. Moj prijatelj je upravnik jednog malog pariskog restorana i svakoga dana muku muči s gomilom propisa, administrativnim začkoljicama, večitim minusom u kasi i manjkom osoblja. Nismo se dugo videli. Tog jutra, sat mu je zvonio u četiri. Sjurio je vrelu instant-kafu niz grlo, očešljao se u liftu i navukao drugi rukav dok je zatvarao vrata od zgrade na putu ka kvantaškoj pijaci, pokušavajući da se seti gde je sinoć, iza ponoći, kada se vraćao iz restorana, parkirao automobil. Klinci su, toplih i razbarušenih glava, ostali da dovrše san pod jorganom. Ako bude imao sreće da izbegne jutarnju gužvu na auto-putu, vratiće se za tri sata da im podgreje hrskave loptice u mleku i isprati ih do škole. Ako ne stigne, otići će sami. Usput je sreo dokonu komšinicu koja je s maramom vezanom preko namotanih viklera, ogrnuta kaputom preko noćne košulje, mirno šetala psa. Išla mu je na nerve zbog tog njenog sporog hoda. Tog dana je dobio telefonski poziv da pokrije minus u banci baš kada je probao novi sos za salatu. Zubar mu je pomerio sastanak zbog kašnjenja aviona po povratku sa seminara, zbog čega je morao da pomeri vreme odlaska u poresko odeljenje. Zbog toga nije stigao na roditeljski sastanak. Opštinska inspekcija je došla baš kad je hteo da ruča, pa je tek kasno popodne zagrizao sendvič. Taman kad je hteo da proguta i drugi zalogaj, morao je da istrči da preparkira automobil iz koga je trebalo da izbaci drugu turu namirnica, jer se iznenada pojavio pauk. Policija je zatvorila susednu ulicu zbog sumnjive torbe na ulici, pa je bio primoran da napravi veliki krug. Prekopavaju glavnu aveniju. Red na hemijskom čišćenju se otegao unedogled. Ovoga puta nije išao kolima. Metro je proređen zbog štrajka železničara. Stanica podzemne železnice kod Notr Dama je još zatvorena zbog požara. Imao je, pre nego što će doći, zakazan razgovor sa kanidatima za zamenu kelnera koji je iznenada pronašao bolji posao i otišao bez pozdrava. Pojavilo ih se više nego što je mogao da pretpostavi. Moj rezignirani prijatelj ne voli ljude koji dođu baš onda kad kažu da će doći. – Kakav angažman i energiju mogu da očekujem od čoveka koji danas ima dovoljno slobodnog vremena da stigne na vreme? – dodaje, dok se spušta na kopiju stolice iz 1859. godine. Novembar je staromodan, stigao je baš kad ga je kalendar najavio i u kafu sunuo još jednu kap.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike