Ljudi koji su „pomerali“ svet

Čovek koji je probudio pa ugasio nade levičara, najmoćnija žena Evrope koju bi mogle da sruše izbeglice, teror Islamske države, sukob Erdogana i Putina, rijaliti zvezda u američkoj politici, sve to je obeležilo 2015. godinu.

Emisiju "Oko magazin" možete pogledati/preuzeti na našoj strani Emisije 

1. Bio jednom jedan Cipras

Početak godine obeležio je čovek koji je uspeo da razbije kletvu grčke levice, koja je gubila i decenijama bila razjedinjena. U štabu Sirize u januaru, pevala se himna italijanskih komunista "Bela ćao", a svi su govorili da učestvuju u stvaranju istorije.

Aleksis Cipras je postao premijer Grčke, a groznica Sirize stigla je i u Srbiju, gde su se svađali ko je zaista Ciprasov prijatelj.

Evropska unija je bila u strahu da bi grčki virus mogao da zahvati južnu Evropu. Brisel je nastavio sa merama štednje, Grci su na referendumu rekli "OHI", iz vlade je otišao Janis Varufakis, a grčki premijer je sklopio sporazum sa MMF-om i Evropskom unijom. Tako je Aleksis Cipras od "Če Gevare" postao „novi Papandreu".

Da je nastavio onako kako je počeo, Grčku bi potpuno uništili kao primer drugima koji žele da demonstriraju da je neka alternativa neoliberalizmu moguća, smatra Zoran Ćirjaković, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije, koji veruje da je i Srbija, u malo drugačijim istorijskim okolnostima, imala svog Ciprasa.

"Danas to možda nije lako videti, ali to je Zoran Đinđić, pravi srpski marksistički levičar, Habermasov đak, koji je u malo drugačijim okolnostima, zahvaljujući Miloševićevoj diktaturi, ranije trpeo neke slične pritiske, čak i mnogo jače od ovih kojima je danas izložen Cipras", kaže Ćirjaković.

Novinarka Ruža Ćirković navodi da je Grčka mala zemlja u velikom kontekstu i da Ciprasove mere krupni kapital nije mogao da dopusti. "Da se Cipras održao, taj bi džemper počeo ozbiljno da se para. Ali to se nije dogodilo, i kao što vidimo, ko se više seća Ciprasa."

2. Majka ili maćeha Evrope?

Cinici kažu – starog Ciprasa stvorila je politika štednje Angele Merkel, novog Ciprasa stvorila je politika štednje Angele Merkel. Na ulicama Atine crtali su joj brkove Adolfa Hitlera.

Nemci su govorili da im je potrebna gvozdena kancelarka koja neće davati nove milijarde Grčkoj. Drugi su govorili – ako padne Grčka, pada evro, a onda i vođstvo Merkelove u Evropi.

Publicista iz Londona Siniša Ljepojević veruje da je Angela Merkel uspela da spreči privid opstanka EU, i da je nemački ministar finansija Volfgang Šojble, kada je govorio da Grci treba da izađu iz evrozone, zapravo pokazao da je njihov najveći prijatelj.

"Oni će na kraju biti isterani iz evra, a ovako je bilo bolje da izađu. On je u tom smislu bio mnogo iskreniji. I drugo, kad je reč o antiruskim sankcijama, Šojble je bio mnogo iskreniji od Merkelove. Kad su ga pitali do kada će biti sankcije, on je rekao – dok budemo imali para, kad ne budemo imali para, ukidamo sankcije", kaže Ljepojević.

Ako je ponašanje Merkelove prema Grcima bilo u skladu sa javnim mnjenjem Nemaca, prema migrantima nije. Od izjave da je Nemačka spremna da primi najveći broj izbeglica, do slika na kojima su je prikazivali kao Majku Terezu, ali i ironično, sa crnim čadorom. Zbog ponašanja u migrantskoj krizi Merkelova je ličnost godine po izboru magazina Tajm.

Profesor Pravnog fakulteta i bivši ambasador u Londonu Dejan Popović veruje da je Tajm bio u pravu. "Ona jeste ličnost godine, prvo činjenicom da ona uspešno krmani nemačkim brodom, vidimo dobre rezultate nemačke ekonomije, sprečila je da grčka kriza preraste u krizu evrozone, za sada je problem lokalizovan, a kad je reč o migrantima, pokazala je jednu širinu koja se ipak, moramo iskreno to priznati, nije od nje očekivala", smatra Popović.

Zoran Ćirjaković, međutim, veruje da je reč o lažnom humanitarizmu Angele Merkel i da je njena izjava da će primiti izbeglice iz Sirije bila zapravo veoma okrutna. "Ona je njih praktično pozvala da učestvuju u jednom ruskom ruletu, jer to je otprilike taj prelazak do Grčke, gde imamo leševe dece na plažama u Turskoj i Grčkoj."

Dugogodišnji dopisnik Politike iz Nemačke Miroslav Stojanović kaže da su se na primerima politike štednje i migrantske krize videla dva lica političke nadmoći Merkelove.

"Zbog rigorozne politike štednje stekao se utisak da Nemačka vlada Evropom. Još je Tomas Man izrekao da će se sudbina Evrope rešavati na dilemi hoće li Nemačka postati evropska ili će Evropa postati nemačka, i stekao se zaista utisak poslednjih godina da je EU, odnosno Evropa, postala Nemačka. Došao je trenutak sa izbeglicama i to se pokazalo kao ograničenje te prevelike moći, Nemačka više nije mogla da diktira drugima uslove oko izbegelica, a Merkelovu nisu više tako slepo i ponizno slušali", slikovito opisuje Stojanović.

3. Prvi evropski zid – ili kako je Orban postao "Viktor"

Ako je Merkelova postala majka, onda je mađarski premijer Viktor Orban za migrante očuh koga treba izbegavati. Orban je prvi podigao zid na svojoj granici. Govorio je da islam nikada nije bio deo naših života, da ono što se dešava u Evropi nije migrantska kriza nego unapred smišljena migracija.

"Ja moram da citiram samog Orbana, koji je na jednom sastanku EU rekao: hoćete vi meni da kažete šta vi hoćete – da ih zaustavim ili da ih puštam", citira Ruža Ćirković i dodaje "da su oni iznad Orbana od njega tražili da nešto uradi, a da se ne konsultuje s njima nego da sam zaključi šta bi oni najviše voleli, tako da mislim da nisu oni bili protiv toga da to Orban radi, ali su bili za to da se toliko na sva zvona udara, da se to toliko vidi".

Orban je ogradio ne samo zemlju od migranata, nego i svoju ekonomiju od MMF-a. Kako je moguće da se Viktoru Orbanu toleriše politika toliko različita od Evropske unije?

Za Sinišu Ljepojevića, Orban je samo podizvođač radova koji uz nečiju zaštitu, verovatno nemačku, testira razna rešenja od ekonomih do političkih.

Za naučnog savetnika Instituta ze Evropske studije Mišu Đurkovića, Orban je u poslednjih šest godina izborio za sebe poziciju u kojoj se više niko ne čudi šta on radi. "I postalo je potpuno normalno ono što je izgledalo nenormalno u početku kad je on sprodovio mere. On je na kraju uspeo da ispadne pobednik, zato što je njegov koncept oko migranata realizovan i njemu je bilo važno da pokaže da ima državu."

4. Dejvid Kameron – u ringu sa Evropom

Još jedan čovek ljulja temelje Evropske unije. Dejvid Kameron je najpre preživeo referendum o nezavisnosti Škotske. Zatim je na izborima u maju počistio opoziciju, a dvojicu dugogodišnjih lidera oterao u političku penziju, dok su mnogi predviđali trijumf evroskeptika Najdžela Faraža.

"Na kraju se ispostavilo da, slično kao što je Jobik uradio posao za Orbana, tako je Faraž uradio posao za Kamerona. On je izdiktirao neka pitanja, otvorio javno mnjenje i pomerio mejnstrim u onom pravcu u kome je Kameron najviše profitirao", objašnjava Miša Đurković.

Posle izbora, Kameron je otišao kod kraljice po novi mandat i najavio da bi referendum o ostanku Britanije u Evropskoj uniji mogao da bude i 2016. Britanski mediji poručuju: Kameronu samo treba poneka modrica kako bi u ringu sa Briselom pokazao da se stvarno bori.

"Dejvid Kameron je nastavio politiku koju je Tačerova imala u odnosu prema Briselu, ona se izborila za takozvanu privilegovanu poziciju Britanije i uzimala je sa evropskog stola ono što je htela ‘a la carte", podseća Miroslav Stojanović.

Tragom te njene politike sada ide Kameron, koji traži da se EU reformiše. Siniša Ljepojević veruje da je Evropi dosta britanskog pametovanja i Evropa nema više vremena.

"Na poslednjem samitu lidera Evropske unije u decembru, Kameron je najavljivao da će im on tamo održati lekciju. On je na red da kaže svoju reč o reformama došao tek u jedan sat posle ponoći, toliko je to važno za EU. Govorio je sedam minuta, a za to vreme predsednik Francuske je morao da ide u toalet", kaže Ljepojević.

U 2016. godini možda ćemo dobiti odgovor na pitanje da li će se Kameron i Merkelova dogovoriti i ko će popustiti. "Mislim da će se naći kompromis i da će britanska vlada predložiti biračima da glasaju za opstanak u EU, ali da će dobiti neke koncesije na način na koji je to Margaret Tačer uspela da uradi pre gotovo četvrt veka", veruje Dejan Popović.

5. Donald Tramp – hoće li Amerika postati rijaliti?

Mnogi nisu verovali da će u trku za predsednika Amerike ući voditelj rijalitija "Šegrt" i milijader Donald Tramp, ali on danas vodi među potencijalnim republikanskim kandidatima za predsednika Amerike.

Tramp kaže da će podići zid prema Meksiku dug tri hiljade kilometara, da migranti ne bi donosili kriminal i drogu, i da muslimanima treba zabraniti ulazak u Ameriku.

„Gospodin Tramp je rekao da bi privremeno zabranio ulazak muslimanima u SAD, i ceo svet se zgranuo. U isto vreme, više od pola guvernera američkih država je izričito odbilo da primi izbeglice iz bezbednosnih razloga. U čemu je razlika između toga što je rekao Tramp i ovoga što su oni uradili", kaže Ruža Ćirković.

Pre izjave o muslimanima Hafington post je vesti o Trampu svrstavao u sektor zabave, sada više nije smešno. Kad je Barak Obama dolazio na vlast 2008. godine – cela Amerika izgovarala je slogane "promena" i "da, moguće". Da li je uspon Donalda Trampa dokaz da promena nije moguća?

"Podrška Trampu i tim drugim sličnim političarima koji ne dolaze iz establišmenta, jeste izraz želje za nekom stvarnom promenom, pošto mi više nismo u stanju da mislimo ideološku alternativu neoliberalizmu, ljudi žele nekoga sa strane. Obama, iako je njegov slogan bio ‘promena’, nije doneo promenu, on je doneo jedno lepo, ušminkano tolerantno lice istog. Ljudi veruju da ideološka promena danas nije moguća, ali bar ćemo dovesti na vlast jednog skroz drugačijeg čoveka", kaže Zoran Ćirjaković.

6. El Bagdadi – tri boje crno

Postoji svega nekoliko fotografija čoveka koji predvodi najuspešniju terorističku organizaciju u istoriji. Islamska država danas drži bar polovinu teritorije Sirije i dobar deo Iraka, a regrutuje borce širom Evrope i sveta. Brutalnost te organizacije obeležila je čitavu godinu, od jezivih snimaka sa obala libijskog Sredozemlja do novembarskog masakra sa ulica Pariza.

Zoran Ćirjaković navodi da El Bagdadi zapravo nudi brutalnu alternativu da je moguće urediti svet na jedan drugačiji način.

"Rečenica koja stoji u njegovom političkom manifestu jeste da su sve današnje države, urbane, tolerantne, turbo-multikulturalne, napravljene u okeanima krvi, tako da ja ne bih potcenjivao, niti bih davao konačan sud o njima, uprkos brutalnosti i potocima krvi", smatra Zoran Ćirjaković.

Miroslav Stojanović veruje da je Bagdadi opasniji od Bin Ladena, zato što ume da animira i da mobiliše saborce iz evropskih zemalja i Amerike. "Takođe, okupio je mlad svet koji se razume u nove tehnologije, društvene mreže, vrši jak propagandni uticaj kakav Bin Laden, koji je uglavnom bio u pećinama, nije mogao."

7. Putin: Ruski rulet u Siriji

Početak kraja El Bagdadija mogao bi da bude 30. septembar. Tada je Vladimir Putin u Siriju poslao ruske avione. Ali tada kreće i Putinov ruski rulet, prvi vojni povratak na Bliski Istok posle invazije Avganistana 1979. godine. Prošle godine Vladimir Putin je izvršio aneksiju Krima i zbog toga već godinu dana živi pod evropskim sankcijama.

"Ja mislim da je zbog suštinskih promena koje je doneo Krim, to daleko važnija godina i za Rusiju i za svet nego 2015. godina. Sigurno je da će Putin ostati zabeležen u istoriji kao neko ko je bio odlučniji od drugih i izveo je oružane snage izvan granica Rusije, ali 2015. nije donela nijedno rešenje, da bi Putin mogao da kaže da je ličnost godine", ističe Siniša Ljepojević.

Putin je politički i na svaki drugi način oživeo sirijskog predsednika Bašara el Asada, koji sada ponovo postaje čovek sa kojim se možda može razgovarati.

"Asadov režim je bio na ivici pada, to je kao pad južnog Vijetnama, u jednom trenutku, a taj trenutak je bio jako blizu, radilo se o nedeljama ili mesecima, taj režim bi se jednostavno urušio, u Siriji bi to značilo istrebljenje alavita i hrišćana", veruje Zoran Ćirjaković.

Za Dejana Popovića ovo jeste veoma riskantan potez jer je Putin u ratu različitih frakcija, podržao manjinsku stranu. "Asad predstavlja 11 do 12 odsto alavitske manjine. Na taj način Putin je sebe izložio riziku da od ogromne većine sunita bude percipiran kao neko ko je njihov protivnik i to je izazov sa kojim se on mora suočavati."

8. Erdogan: Sultan nove Turske

Za samo nekoliko meseci, Redžep Tajip Erdogan je od gubitnika postao sultan nove Turske. U novembru je dobio izbore na verbalnoj represiji prema Kurdima, koja često nije bila samo verbalna.

Ipak, to nije jedini Erdoganov hod po ivici. Krajem tog meseca, Turci su oborili ruski avion, a Putin i Erdogan od saveznika koji grade "Turski tok", postaju neprijatelji koji se međusobno optužuju za trgovinu naftom sa Islamskom državom.

Moskva sada pregovara sa Kurdima, američkim saveznicima na Bliskom istoku, i najpoznatiji "turski kockar" nervozno čeka neku buduću međunarodnu konferenciju o Siriji na kojoj bi bilo postavljeno pitanje kurdske države.

Da li će sultan nove Turske preživeti rat sa novim ruskim carem? Bivši ambasador u Londonu Dejan Popović veruje da sukob neće eskalirati i podseća da na bazi Konvencije iz Montreja, iz 1936. godine, koja reguliše prolaz brodova kroz Bosfor i Dardanele, Turska ima mogućnost da zatvori izlaz iz Crnog mora u Mediteran.

"U slučaju da se nađe u neposrednoj ratnoj opasnosti, a ne kršeći međunarodno pravo, Erdogan može da zatvori prolaz ratnim brodovima zemlje koja ga ugrožava, tako da ne verujem da će Rusija ići u neku preteranu eskalaciju sukoba", veruje Popović.

Miša Đurković u narednih godinu dana očekuje igru iscrpljivanja. "To će biti jedna vrsta šaha kakvu su igrali 1938. i 1939. Hitler i Staljin, ne poredim dva čoveka sa njima, nego govorim o nivou geopolitičkih igara. To je sukob koji će verovatno ta dva igrača strahovito iscrpsti, što će najviše odgovarati onome ko globalno upravlja", kaže Miša Đurković.

9. Mišel Uelbek – pokoravanje Francuske

U januaru je ceo svet nosio natpis "Ja sam Šarli", u znak solidarnosti sa ubijenim karikaturistima satiričnog magazina. U danu kada su teroristi ubili 10 članova redakcije, na naslovnoj strani bio je pisac Mišel Uelbek, čija će knjiga "Pokoravanje", sticajem nesrećih okolnosti, postati roman godine i najkontroverznija knjiga u 2015.

Mišel Uelbek, ekscentrik koji se igra sa tabuima društva, poznat je po proročanskoj fikciji, poput one da će na predsedničkim izborima u Francuskoj 2022. pobediti kandidat Muslimanskog bratstva koga su podržali i socijalisti i konzervativci u strahu od Marin le Pen.

U toj fikciji, Francuska postaje muslimanska zemlja koja slavi ramazan. Njegova dela postaju još popularnija posle francuskog 11. septembra – kada je na ulicama Pariza ubijeno 130 ljudi.

Miša Đurković podseća da je Uelbek deo jednog talasa novih reakcionara koji se pojavio u poslednje dve godine.

"Oni ukazuju na to da razvoj Francuske od 1968. naovamo jeste neka vrsta samoubistva Francuske, koji ju je doveo do ogromne nesigurnosti, do propasti modela, do dovođenja skoro desetine stanovništva koje ne prihvata tu zemlju. I zapravo sa ‘Šarli ebdoom’ je konačno izašlo na svetlo ono što oni u fikcijama ili beletristici pričaju već dugo", kaže Đurković.

Sam Uelbek nastavio je da živi nezavisno od nesrećnih događaja koji su ga proslavili, živeći onako kako je živeo i bežeći malo od slave koja ga je nesrećnim sticajem okolnosti zadesila.

10. Novak Đoković – treći čovek?

Za kraj, čovek koji je na impresivan način obeležio 2015. godinu. Igrao je četiri grend slem finala, pobedio je u tri, igrao je 10 masters finala, pobedio je u šest.

Od ove godine Novak Đoković se više ne takmiči samo sa Federerom, Nadalom i Marijem, već i sa istorijom. A ponekad i sa publikom. Naime, najbolji sportista sveta u tenisu, uprkos ubedljivo najboljim rezultatima, često nije prvi čovek.

"Nažalost, i to je ono što me strašno rastužuje, Novak Đoković je i dalje treći čovek, zbog kombinacije antisrpskih stereotipa, načina na koji smo 90-ih uokvireni u zapadnim medijima. Ja ne znam šta on mora da uradi da bi u svesti gomile relevantnih ljudi dobio mesto na kome se nalazi", ističe Zoran Ćirjaković.

Ljudi imaju prava na različita mišljenja, kaže bivši ambasador u Londonu i podseća na tekst u Gardijanu, koji je nedavno veličao Novaka Đokovića.

"Ja sam imao prilike da ga gledam u finalu Vimbldona, u hramu tenisa, 2011. godine, kada je pobedio Nadala. Publika, koja je u početku malo više bila za Nadala, kako je odmicao meč, sve više je navijala za njega. Nešto je drugačija situacija u Njujorku, gde smo imali prilike da gledamo zaista nekulturno ponašanje publike ove godine. Ali gledajte Australiju, pet puta je osvajao taj grend slem i svaki put je bio dočekan kao veliki teniser", ističe Popović i dodaje da je Đoković sebi izborio status megazvezde i za godinu-dve, kada se Federer povuče, ostaju samo on i Endi Mari.

(Radio-televizija Srbije)

Napišite komentar