Kako je izmišljen medijski rat Slovenije i Hrvatske

Dva komentara koja su se bavila situacijom u Hrvatskoj – jedan u ljubljanskom dnevniku „Delo“, drugi u mariborskom „Večeru“ – izazavala su proteklih dana oštre reakcije u hrvatskim medijima. Istovremeno su u Srbiji rečeni komentari, naročito pod utiskom zapisa u hrvatskim medijima, interpretirani kao dokaz naprasnog revizionizma slovenačke spoljne politike i njenog odnosa prema Hrvatskoj, Srbiji i uopšte regiji Mediji u Srbiji – koji mahom nemaju dopisnike u Sloveniji pa prepisuju hrvatske izveštaje i interpretacije događaja iz ove zemlje, zajedno sa obiljem materijalnih i inih grešaka – naprečac su zaključili da su hrvatski i slovenački mediji „zaratili“ oko „Oluje“. Tako su mediji u Srbiji domaćoj publici preneli da su „Slovenci naveli da ’Oluja’ nije bila čista kao suza i da se prava Srba i dalje krše, na šta su Hrvati žustro odgovorili da su Slovenci prešli liniju, optuživši ih čak za ksenofobiju, kao i da namerno raspiruju netrpeljivost“. Istini za volju, iza kovanice „hrvatski mediji“ krije se uistinu samo jedno glasilo – zagrebački „Večernji list“, koji je i u bivšoj i sadašnjoj državi važio za režimsko „trubilo“. Tako je u tekstu pod naslovom „Slovenija lobira da Hrvatska ne uđe u Šengen i namerno raspiruje ksenofobiju i nesnošljivost“ naveden deo pisanja slovenačkih kolega, poput tvrdnje da „ovogodišnja proslava ’Oluje’ ide korak dalje prema revizionističkom tumačenju Domovinskog rata“ i da „Hrvatska ima fašistoljubne, velikohrvatske i kleptokoruptivne komplekse“. Autorka teksta u „Večernjaku“ je uz to dodala da se takve kvalifikacije očekuju iz Srbije, a ne iz Slovenije, ali „ove godine dolaze i od zapadnih suseda“.Da ne bi prosečan hrvatski čitalac shvatio kako su navedene „kvalifikacije“ stav slovenačkog naroda ili, još gore, političkog vođstva u Ljubljani, „Večernjak“ napominje da su one zapravo usamljeni slučaj – „na nivou komentatora najvećih i najuglednijih novina,’Dela’ i ’Večera’“. Da ne ostane dužan zbog takvog ponižavanja Hrvatske, „Večernjak“ vraća lopticu komšijama s druge strane reke Kupe: „Sadržaj napisanog daleko je od obične kritike, već se graniči ili je već prešao liniju ksenofobije i namerno raspiruje nesnošljivost. Ili je to zapravo neformalni glas ili odjek vladajućih (u Ljubljani) koji službenim izjavama prikazuju Hrvatsku kao neverodostojnu, malicioznu državu koja ne poštuje vladavinu prava, koja je na prevarantski način ’zauzela’ deo Slovenije (Piranski zaliv) neprimerenom arbitraže i koja je uspela da pridobije staru Evropsku komisiju na svoju stranu, a sada joj s novom šeficom Komisije (Ursulom fon der Lejen) isto polazi za rukom.“ UZGREDNA KRITIKA U komentaru novinara mariborskog „Večera“ Borisa Jauševca pod nazivom „Normalizacija ekstremizma“ zaista piše da „’Oluja’ nije bila čista kao suza“, ali tek posle uvoda u kome navodi da je „’Oluja’ bila poslednji čin Domovinskog rata kojom su se oslobodili okupacije srpskih pobunjenika, uništili njihovu paradržavnu Republiku Srpsku Krajinu i povratili skoro petinu državne teritorije“. U uzgrednoj kritici poznate Tuđmanove fraze da je „’Oluja’ bila čista kao suza“, komentator mariborskog „Večera“ pominje civilne žrtve, tačnije da su se posle „Oluje“ – a ne i za vreme nje!? – dogodili brojni zločini nad preostalim Srbima. Tu uzgred pomene kako je „Haški sud tada dobio dodatan posao za naredne dve decenije“, i lukavo doda da, „iako je većina glavnih aktera koji su skrivili ratne zločine sudski procesuirana, to nije dovelo do katarze na Zapadnom Balkanu“, pri čemu je slovenačkoj publici zaboravio da kaže da katarze nije ni bilo, jer Haški sud dobar deo Hrvata optuženih za ratne zločine nije osudio, za razliku od većine Srba. PROČITAJTE JOŠ – PANIKA NA HRVATSKOJ GRANICI: Maskirani i naoružani, u uniformama s ruskom zastavom, vežbaju u paravojnom kampu(VIDEO) Potom nabraja kako su posle ratova i u Srbiji i u Hrvatskoj „opet došli na vlast nacionalistični političari“, u čemu vidi opravdanje zašto „Hrvatska prognanima još nije obnovila imovinu, nije im vratila njive, proces povratka je potpuno zaustavljen“, zbog čega „Zagreb ima velikih poteškoća u sprovođenju sopstvenog ustavnog zakona o nacionalnim manjinama, koji recimo Srbima u Hrvatskoj nudi proporcionalno zapošljavanje u državnim organima“. Ostavivši čitalačku publiku u zabludi da se Srbi u Hrvatskoj masovno zapošljavaju u tamošnjim državnim organima gde im se cedi med i mleko, te da je glavni problem što im Lijepa naša „nije obnovila nekretnine“, komentator kao plus Hrvatskoj ističe „vidljivu, javnu ćirilicu u etnički mešanim mestima, recimo u Vukovaru“, a kao minus dodaje da je ta ista „cirilica“ (ćirilica, na slovenačkom) u tom istom Vukovaru „predmet momentalnih vandalskih napada“, uz „učestale fizičke napade na pripadnike srpske manjine, ponegde čak i na turiste ili goste iz Srbije“.Da kritika politike Hrvatske prema Srbima ne bi zabolela prve komšije, komentator mariborskog „Večera“ na tom mestu protivtežu hrvatskoj nepodopštini prema Srbima nalazi u činjenici da ni Srbi nisu ništa bolji, jer „zvanični Beograd nije ništa bolji kada se radi o njegovom odnosu prema Kosovu ili prema albanskoj manjini (u centralnoj Srbiji), a da ne pominjemo pretnje Milorada Dodika u bosanskoj Republici Srpskoj o priključenju Srbiji“. Na tom mestu Boris Jaušovec, komentator „Večera“, u „kritici“ hrvatske „Oluje“ dolazi do zaključka da „revizionistička interpretacija domovinskog rata dovodi do toga da pobeda u njemu, gledano unazad, predstavlja pobedu ustaša nad četnicima“. VELIKA ILUZIJA Tako je prosečnom Slovencu ponuđena pojednostavljena slika političkih prilika na Balkanu, gde je komentator sveo Hrvate na ustaše, a Srbe proizveo u četnike. Dokazuje li, dakle, pomenuti komentar da se odnos Slovenije prema Hrvatskoj, a pre svega Srbiji – menja? Smemo li zaključiti da je taj komentar dokaz da Slovenci danas gaje više empatije i bolje shvataju Srbe, te su nešto kritičniji prema Hrvatskoj, baš onako kako su međusobicu tri dnevna lista sa obe strane hrvatsko-slovenačke granice protumačili mediji u Srbiji, nazvavši to komšijsko nadgornjavanje – „medijskim ratom“? Ne, ne možemo. Opisano međukomšijsko prepucavanje nikako ne znači da nesimpatije „Večerovog“ spoljnopolitičkog komentatora prema Hrvatima automatski treba čitati kao simpatisanje Srba. Što se Slovenije tiče, emocije tu nemaju šta da traže. Važni su samo interesi, sve ostalo su mokri snovi Srba koji nikako da shvate da bratimljenje važi samo u okviru granica Srbije, a van njih nikako. Uostalom, najbolji dokaz za to je upravo Slovenija. Bilo je mnogo prilika proteklih godina da se komentatori u dva vodeća slovenačka dnevnika – „Delu“ i „Večeru“, osvrnu na rastući fašizam u Hrvatskoj kroz prizmu, na primer, „Oluje“ i ustašoidnu ikonografiju proslave iste, ali to se nije dogodilo. Razlog je jednostavan – Slovenija i Hrvatska nisu tada „zaratile“ zbog izvrdavanja službenog Zagreba da primeni arbitražnu presudu niti je zvanična Ljubljana pretila da južnu susedu neće pustiti u Šengen ukoliko ne prizna nove granice na kopnu i moru. Slovenija se sada poziva na međunarodno pravo tvrdeći da ga Hrvatska krši, ali na njega je u celini zaboravila kada je među prvima priznala nezavisnost Kosova februara 2008. godine. Moglo bi tako da se nabraja još i još. Uostalom, ko se danas u Sloveniji seća čuvenih vozova „bratstva i jedinstva“ koji su povezivali Maribor i Beograd u ime zahvalnosti za sve slovenačke porodice koje su Nemci proterali u Srbiju u vreme Trećeg rajha, a Srbi im ponudili krov nad glavom. U Sloveniji se to već dugo ne pominje. Ni danas, ni poslednjih 30 godina, kao da nikada nije ni bilo. Čak je u nekom podsećanju na „diktaturu bivšeg režima“ slovenačka elita izašla sa novim čitanjem istorije, prema kojoj su Srbi sve to izmislili da bi u poratnoj Jugoslaviji, posle 1945. kinjili Slovence, isto kao što su izmislili da je Milan Kučan rođen u zbegu u Čačku.Slovenija je tokom raspada SFRJ i posle toga smatrala Hrvatsku za svoju saveznicu, a u Srbiji je videla protivnika, čak neprijatelja. Slovenija je prodavala oružje, zaplenjeno od JNA – Tuđmanovim i Izetbegovićevim snagama, ali ni to nije tada radila ni zbog ljubavi ni ideologije, još manje ideala, već golog interesa i kofera dolara, s obzirom na to da su se na tim unosnim poslovima u vreme embarga UN u Sloveniji prekalili na švercu oružja i obogatili prvi tajkuni. Posle rata se situacija donekle promenila, Ljubljana je sa Hrvatskom probala da vodi politiku toplo-hladno, povremeno blokirajući njene pristupne pregovore za ulazak u EU. To je trajalo sve dok Hrvatska nije nadigrala slovenačke političare – pristala je na arbitražu, pa je Slovenija više nije ometala pri ulasku u EU i NATO, a potom je Hrvatska našla razlog da arbitražni sporazum minira i poništi. Slovenija se našla u čudu, naročito kada joj u pacifikovanju Zagreba nije pomogao čak ni Berlin, a Vašington još manje. I tu je sad zgodno „upala“ Srbija sa kojom ima neke zajedničke interese protiv Hrvatske – oko nerešenih granica, devizne štednje, nepoštovanja dogovora.Ali i tu Srbija opet izvlači deblji kraj, jer je slovenačka manjina u Srbiji priznata i uživa sva manjinska prava, dok Srbi u Sloveniji čine najbrojniju, ali nepriznatu, potpuno obespravljenu nacionalnu manjinu. To pitanje, međutim, srpski političari vazda guraju pod tepih, sve zbog negovanja „prijateljskih“ odnosa s Ljubljanom. Kakva iluzija! Da nije zategnutih odnosa s Hrvatskom, pre svega zbog spora oko arbitraže, slovenački kolumnisti u paradržavnim medijima ne bi se ni setili da na Hrvatsku pogledaju iz malo manje „romantične“ perspektive, a na Srbiju sa nešto više razumevanja, što je u Srbiji odmah viđeno kao neko radikalno menjanje kursa. Nažalost, nije. A to se najbolje odražava u činjenici da čak ni taj usamljeni komentar nije mogao da prođe, a da autor ceo jedan narod, svaku njegovu jedinku, od kolevke pa do groba, u jednoj polurečenici proglasi – četnikom. Jer to odgovara slovenačkoj „zvaničnoj verziji“ događaja kako bliske, tako i dalje prošlosti.PROČITAJTE JOŠ – Zid između Slovenije i Hrvatske podižu – Srbi Zašto je to tako? Iz istog razloga koji je u 19. veku javno ustoličio lord Palmerston, dva puta britanski predsednik vlade. On je istakao da Velika Britanija „nema večite saveznike“ jer su „samo naši interesi večiti“, zato britanski državnici imaju dužnost da slede te interese. Na isti način funkcionišu sve nacionalne države i Slovenija nije izuzetak. Sa Srbijom ima slične poglede na pitanje stare devizne štednje i antifašizma, koji je u Sloveniji tradicionalno mnogo jači nego u Hrvatskoj. Sve drugo, a naročito pitanje teritorijalnog integriteta Srbije, imajući u vidu snažne slovenačke interese na Kosovu koje tamo štiti čak i slovenačka vojska, to je druga priča. Tu je Beograd već iskusio da nema ništa od prijateljstva, još manje (slovenskog) bratstva. Najzad, nekoliko slovenačkih istoričara se već 30 godina upinje da dokaže kako Slovenci nemaju ništa sa „južnom braćom“ sa Balkana, jer su, ni manje ni više, potomci Veneta, a ne Južnih Slovena.Kad se podvuče crta, pažljivo čitanje komentara koji je tako oduševio neke srpske medije otkriva da hrvatski i slovenački mediji nisu „zaratili“, a najmanje oko „Oluje“ ili pogaženih prava Srba i Srbije. Pažljivo čitanje rečnog komentara otkriva da se podrazumeva da je Hrvatska imala pravo da rastera pobunjene Srbe i vojno integriše Republiku Srpsku Krajinu, a što su srpski civili pri tome stradali, pa – ionako su bili četnici. To je rezon komentatora „Večera“. To je i zvaničan slovenački stav, već 30 godina. Uz to, Srbija nema pravo na očuvanje svojih granica čak i kada gubi 15 odsto svoje teritorije, a Slovenija se s Hrvatskom nadgornjava oko svake kapi mora u Piranskom zalivu i 1,5 odsto sporne teritorije na kopnu već tri decenije i ne odustaje. Prema Sloveniji, svi imaju pravo da se „otcepe od Srbije“, ali Srbi u BiH nemaju pravo na plebiscit niti na svoju državu, još manje da se pripoje matici. Istovremeno, Ljubljana tutorski gleda na postepeno ujedinjavanje Kosova i Albanije. To su stavovi koje dele bezmalo svi slovenački i hrvatski komentatori.Ne treba se zavaravati da je sada naglo došlo do „promena“, naopakim čitanjem dva komentatorska spisa. Od komentatora koji konflikt iz 90-ih godina vidi kao „rat ustaša i četnika“ ne možemo očekivati da odstupi od „zvanične“ domaće istorijske interpretacije tih događaja. A ta nije sklona Srbiji, i tako je već 30 godina. Da je normalizacija ekstremizma nešto na šta se treba navići, autor preporučuje ne samo u naslovu komentara nego objašnjava i potkraj teksta, gde kaže da je takav nacionalizam (krajnje desni, kao Hrvatski) čak i „svetski trend“, pa tu nabraja zagovornike bregzita, Trampa, Orbana i druge, zajedno sa slovenačkim ekstremistima koji su formirali „seoske straže“ (varde) na granici s Hrvatskom, gde podižu paravojne kampove, egzerciraju u vojničkim uniformama i patroliraju u lovu na migrante. Ali „Večernjak“ nije preveo sa slovenačkog, pa zato srpska javnost nije ni saznala, da je komentator „Večera“ svoj komentar završio šalom, i to neslanom. Pozvao se, naime, na „šalu iz vremena ’Oluje’“ na temu „šta je šovinizam?“. Odgovor glasi: „To je kad mrziš nekoga druge narodnosti ili veroispovesti više nego što treba.“ PROBLEM S UZORIMA Na sličan način je novinar ljubljanskog „Dela“ Boris Šuligoj u kolumni dvosmislenog naslova „Piranski i hrvatski biseri“ zapisao kako je „velikom broju Slovenaca ispala proteza kada su čuli da nama svima Evropljanima Hrvatska može biti uzor“. Tu misao je u Zagrebu izgovorila nova predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lejen, a Sloveniju je zabolela i činjenica da je Nemica za jednu od svojih prvih destinacija na novom položaju izabrala Hrvatsku, i to da ju je istakla kao „uzor“ svima drugima, dakle i Sloveniji, koja je dosad uživala ulogu „uzornog đaka“.„Mogu da nam budu uzor po zasoljenim računima, u diplomatskom saplitanju, u krađi robnih marki i ’igri’ krađe zemlje (zemljokrast)“, piše „Delo“. I onda razvija tezu u čemu Hrvatska uopšte može biti uzor Sloveniji (i drugima): „Na području turizma su nas pošteno izdevetali (…) Ili u ribolovu. Ali ne zato što su (čak i eksplozivom) počistili Jadran, ni zato što policija u trenu opazi slovenačkog ribara kad se približi sredini Piranskog zaliva, a ne vidi reku migranata… Ali da bi nam bila za uzor kao evropski državotvorni i pravotvorni entitet, kao celina, sa svim ekonomskim, demografskim, kleptokoruptivnim, klerofundamentalističkim, fašistoljubnim, vukovarskosindromskim, velikohrvatskim i drugim kompleksima…? Ursuli je tu politika malo pokvarila dioptriju“, sarkastično tvrdi „Delo“ uz preteći zaključak: „Nadamo se da je Hrvatska zaista spremna za Šengen, pa od 15. avgusta više neće biti migranata.“Preteći, zato što je vrh slovenačke politike već razmatrao ideju da blokira ulazak Hrvatske u zonu Šengena ukoliko Zagreb odbije da primeni arbitražnu presudu. A zagrebački „Večernjak“ je prećutao kraj komentara u „Delu“ gde dolazi do „šaljivog obrta“ i pitanja „zna li uopšte gospođa Ursula kakav evropski potencijal se krije u povezivanju dve ili tri balkanske države?“ „Rodila bi se zvezda repatica dve EU države, pa bismo sretno živeli do kraja života. Ali ne čačkajte vraga, možda se evropski krojači baš toga boje – povezivanja dva potencijala, Slovenije i Hrvatske, možda se plaše da bismo se suviše dobro razumeli, jer narode treba huškati jedan protiv drugog, podizati prašinu i maglu, da im potom s lakoćom vladaš. I kradeš.“Treba naglasiti da „Delo“ ni rečju ne kritikuje „Oluju“, a komentar završava klasičnim stereotipom da Evropa želi da zavadi dva bratska naroda – Slovence i Hrvate – kako bi ih lakše ekonomski iskorišćavala. Tako su svi teški problemi između Hrvatske i Slovenije, a pre svega spor oko granice, „zamrznut“ već 30 godina, interpretirani kao rezultat nekakve intrige EU. Iako hrvatski i slovenački mediji zapravo uopšte nisu „zaratili“, a najmanje oko „Oluje“, nema sumnje da je cela ova zgoda poučna i za Srbiju. (Svetlana Vasović Mekina/Pečat)

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike