Dim u dim, niko pošteđen

HUMOR crnogorski, specifičan, koji ima dugu istoriju, i dalje živi, odoleva urbanom vremenu i internet igrarijama… Rađa se u dahu, i prkosi „informativnom“ vremenu, kada ponestaje i mašte i želje za šalama, kada smo više mrzovoljni, nego sa smeškom na licu. U njemu je puno sočnih izraza, efektnih poređenja i slika. Pokojni Cetinjanin Pavle Đonović koji je decenijama sakupljao vrcave dosetke svojih sugrađana, koji opet gaje specifičan vic na svoj i tuđi račun, ali i drugih u Crnoj Gori, i načinio knjigu „Dim u dim“ koja je doživela više izdanja, isticao je humanost crnogorskog humora. – Humor naš je i u najvećoj žalosti nosilac jedinog smeha, u njemu nikada nema kletve. Pakost, iako postoji, samo je tu radi smeha. Gotovo da nema psovke. Humor je karakteristika naše dovitljivosti, često i životne filozofije – smatrao je Đonović. Humor ovih prostora je „kratkog metra“, ili kako se već popularno kaže – „dim u dim“. Nije pošteđen niko, pa ni oni „nedodirljivi“. IVO Vrana, vicemajstor po zanimanju, sedne tako pored puta kojim je prolazio kralj Nikola. Kada je video da mu se gospodar približava, izvadi iz torbe hleb i nešto mrsa i poče da jede. Videvši da ovaj uz veliki post mrsi, kralj ga upita: – Zaboga, Ivo, kako to da se mrsiš u velike poste? – Niko u Crnoj Gori ne mrsi osim tebe gospodaru. Ministri prismaču, a svi ostali postimo – odgovori Vrana. Cetinje tridesetih godina prošlog veka CRNOGORCI vole šale na tuđ račun, ali znaju da to čine i na svoj račun. Najčešće kada za to ima razloga. Bije se boj Kuča s Turcima, i tu se nađe Miloš, sin Ljaka Novova, Kuč. Ljako je nekako znao da mu sin nije junak. No u tom boju Miloš se slučajno rani, i u gluvo doba noći zakuca na kućna vrata. – Ko je? – pita otac. – Ja, Miloš, otvori. – A što si doša, Miloše, sine? – Ranio sam se. Ljako i ne otvarajući zaleleka: – Lele mene, Kuči, noćas za vama, dovijek, iskopano pleme lele… – Ne leleči jadan, nisu Kuči izginuli, no sam ja ranjen. – Zaboga sine, kada si ti ranjen je li iko ostao živ? Pročitajte još: Naš crni humor osvojio Berlin CETINjSKI humor je naročito poznat u Crnoj Gori, koji i danas traje. Koristi se, maltene, svaka prilika za smeh. Iznenadna smrt jednog uglednog Cetinjanina rastužila ceo grad. Izostaše uobičajena noćna ćaskanja pri „čuvanju“ pokojnika. Okupljeni svet se slio u tišinu i tugu. Došli i pokojnikovi rođaci izdaleka. Jedan od njih svima pao u oko, jer je u toku noći popio više od petnaest kafa. Pred zoru, ipak, zahrka u stolici. Neki od rođaka će poluglasno: „Šta ćemo s njim ljudi, da nam ne kida nos pred ovim narodom.“ Ču to jedan cetinjski momak, pa im reče: – Prevrnite ga, pa gatajte u njega! I danas se mladi šale na svoj i tuđi račun. Sretne jedan od mlađih poznanika koji nije baš na glasu, pa hoće da ga dirne u „bolno mesto“. – Đe si, ljudino, ka što sam i sam. Ovakvo obraćanje se, međutim, primenjuje u ravni: kada je neko zaista dobar, a onaj ko mu se obraća ne želi nikako da bude ispod „crte“. ZA Crnogorce odavno važi da su lenji, pa su u opticaju razne varijacije. Prvi „izum“ glasi da je sedenje pri ležanju opuč, a drugi važi za bračnu postelju: „Ajde ženo podvuci se pa da činimo ono.“ I u tranzicionom vremenu, krcatom besparicom i nevoljama koje ona rađa, nisu pošteđeni glavni. Na najčešće jutarnje pitanje „kako si?“ obično se odgovara: „Dobro, zahvaljujući vladi Crne Gore.“ Jer malo šta se u poslednje vreme događa, a da to nije „zahvaljujući vladi“. Tu je i novi vic, koji su rodili bankarsko zaduživanje i muka žiranata. Cetinjanin sreta svog dragog prijatelja i kaže: „Kume, podižem kredit, budi mi, molim te, žirant.“ Kum bez premišljanja odgovara: „Vidi, ja ću uzeti kredit i daću ti pare, a ti budi žirant.“ SPOMENIK Jedan od originalnijih istupa je u Budvi, u kafanici „Kod Iva i Šljiva“, imao cetinjski šeret, blaženopočivši Ilija Idžo Stanković. Sedeo on u društvu, kada je u kafanu ušao biznismen, koji je radio u Tivtu. – Ja sam Vuk Karadžić – pozdravio se gost, koji se uistinu tako zvao. Kada je pružio ruku Iliji, ovaj je brzo uzvratio: – A ja sam Stefan Mitrov Ljubiša, ako mi ne veruješ pođi tu do parka, tamo mi je spomenik. STAROPODGORIČKI Nadaleko je poznat i humor stare Podgorice. Tako su dve Podgoričanke stalno tražile jedna drugoj razloge za „peckanje“. – Dobroitro, Aljovice. – Bog ti ga da, Suljovice. – A živa si? – Ja živa, a što bi? – Bogomi, ja mislila da si mrtva. – A što, čoče, da sam mrtva? – Tako mi Boga, Aljovice, ja viđu nekoliko jutara iskraj tebe izlazi doktor, a jutros pop, pa mišljah da si mrtva. – Uh Suljovice, a ja viđeh đe iskraj tebe nekoliko jutara izlaze vojnici, a potonja dva i oficiri, pa te ne pitam je li se zaratilo.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike