Osmočlana porodica Stanisavljević svedoči o velikoj nemaštini

TONEMO sve dublje. Tek nakratko izronimo da uhvatimo malo vazduha, a onda zaranjamo u još veće dubine. Više nema ni slamke za koju bismo se uhvatili i koja bi nam bila spas. Čini nam se da izlaza nema, a sve je manje i snage da se borimo sa nemaštinom koja nas je pritisla. Šta god da smo pokušali i gde god da smo zakucali, zatekne nas neka nepremostiva prepreka. Šestoro dece koje smo izrodili još nas drže na nogama i daju nam nadu da će i naša porodica dočekati neko bolje sutra. Ovako svoju priču o godinama borbe za opstanak započinju Milica (32) i Stanko (40) Stanisavljević iz Leskovca. OVAJ bračni par sa šestoro dece svedoči o životu od danas do sutra. Oboje su bez stalnog zaposlenja. Podstanari su, a kiriju plaćaju više od ukupnog iznosa dečijeg dodataka koji im je jedini stalni prihod. Od kada je Stanko ozbiljno povređen u saobraćajnoj nesreći, više ne može da radi teške fizičke poslove, i to je bio trenutak kada se u njihovim životima sve promenilo. Duže od dve godine preživljavaju zahvaljujući pomoći šire porodice koja to više ne može da podnese. – Moji roditelji bukvalno trpe da bi im unuci imali šta da jedu. Skromne penzije su im u kreditima i nema prostora za nova zaduživanja. I oni zbog nas sastavljaju kraj sa krajem, a brinu i o mom mentalno obolelom bratu – kaže Milica, dok utišava vesele mališane čijih je glasova soba prepuna. Porodica Jelić: Kako da u mraku čekamo Božić Lazar (13), koji je u vreme naše posete bio u školi, zatim, Veljko (6), Selena (4), Kalina (3), Talija (2) i Nađa (1) su Stanisavljevićima snažan motiv da se ne predaju. Pokušavali su svašta i tražili pomoć svuda, ali osim obećanja nisu dobili ništa.ŽIVOT BEZ STRUJE STANISAVLjEVIĆI očekuju da uz pomoć dobrih ljudi dovedu struju do kuće Miličinog oca na periferiji jednog sela u okolini Leskovca, gde bi se preselili. Teško im je da nađu stan, jer je malo stanodavaca koji ih žele sa šestoro dece. Čim malo zakasne sa kirijom, dobiju otkaz, pa ni sami ne znaju koliko su stanova promenili. U sadašnji su se uselili pre nešto više od mesec dana, ali već im preti nova selidba. U jednom su dve godine proveli bez struje. Koristili su ga za spavanje, dok su kuvali, prali i kupali se u obližnjem stanu Miličinih roditelja. – Stanko povremeno na otpadu rastura havarisane automobile, ali od tih para imamo samo za hleb i mleko. Da bih mogla da tražim posao neko bi morao da brine o deci, ali za njih u vrtiću mesta nema. Kada sam pokušavala samozapošljavanje nisam mogla da obezbedim menice. Tražili smo i privremeni smeštaj od grada, ali slobodnih stanova nije bilo. Socijalnu pomoć nismo dobili, jer ne mogu da uđem u trag „zastavi 101“ koju sam davno prodala, ali se još uvek vodi na moje ime i tako unedogled – jada se Milica i ističe da je svuda nailazila na osudu što je rađala toliko dece i kaje se što je bilo kome objašnjavala da ih je želela. NIJE joj toliko teško što poslednjih šest godina, zbog brige o deci, nije spavala, koliko to što je „teraju“ da se stidi jer je majka šestoro mališana. – Pored svih naših muka, nerviraju nas i stalne priče o natalitetu i o potrebi da se rađa što više dece, a niko ne govori o tome kako tu decu izvesti na pravi put i od njih napraviti ljude – više za sebe govori Stanko i naglašava da je neprekidna nervoza i njegovoj ženi narušila zdravlje. SUMORNA STATISTIKA: Život sa dva evra Svaka pomoć bi im dobrodošla, ali se najviše nadaju da će dobiti priliku da rade i da žive od svog rada. Sa mislima da će doći dan kada ih više neće mučiti neizvesnost ležu i ustaju, ali kada utonu u san, dočeka ih ona voda sa početka priče i pitanje hoće li sutra doći do bar malo vazduha.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike