„Zanatski dom“ Đorđa Sladoja

Iz kakve to čudesne riznice Đorđo Sladoje svakom novom knjigom pred čitaoca iznosi nepatvoreno lirsko blago? Zašto je već sam ton njegove pesme, koja je u krajnjoj liniji ipak običan tekst, toliko očaravajući? Kako je uopšte moguće da tkanje zvuka i smisla tako neusiljeno a suvereno prerasta u jedinstven pesnički odjek, kao da ne peva neki hercegovački Sladoje, nego srpski jezik peva sam od sebe, po sopstvenoj melodiji? I sve to u vremenu opšte grubosti, vreve i nestrpljenja, kad pred težinom realnosti koja nas okružuje ono „poetsko“ (u najboljem slučaju) izgleda kao plemenita nemoć, kad i o najznačajnijim pesnicima imamo samo načelnu i pojednostavljenu predstavu – što je veoma nepravedno, jer nam veliki pesnici uvek govore nove stvari. Već je rečeno: kao što novo proleće na grane drveta ne vraća ono staro lišće, nego se rađa novo, tako nam i pesnik svaki put daruje nova sazvučja, nove tonske i misaone impulse, novu tugu i radost – koliko god nas svakodnevica udaljavala od iskonske poetske harmonije. „Zanatski dom“, nova pesnička zbirka Đorđa Sladoja, u tom smislu je istovremeno i bolni prekor zaboravnim zemljacima i istinski praznik savremene srpske lirike. U sedamdesetak izvanrednih pesama vaskrsavaju prastari likovi i običaji, na scenu redom izlaze, ponekad kafanski teturajući, a ponekad gotovo biblijski lebdeći, čudne figure iz mašte i surove realnosti, i svi nam pričaju svoju životnu priču, svi pevaju o sebi i o nama, kao da se vreme i prostor munjevito sažimaju da bi Sladojevi junaci u pesmi pronašli konačni dom. Pročitajte još – BIBLIOTEKA U ČAČKU: Sladoju „Dis“ Ovakve knjige dokazuju da se o kvalitetu naše poezije ne može dobro prosuđivati na osnovu kvaliteta naše stvarnosti – raskorak je prevelik. Srećom, pesnički jezik svoju moć i vitalnost najčešće pronalazi u dubljim slojevima narodnog postojanja, grana ih i rasprostire preko „ovde i sada“ nepredvidivim pokretima i dinamikom za koju savremenici nisu baš najbolje pripremljeni. Drukčije rečeno, srpska lirika svoje bogatstvo duguje iskonskim energijama srpskog jezika, ali se one moraju stalno obnavljati – uprkos životnim okolnostima. Taj posao za nas obavljaju malobrojni, tihi i strpljivi graditelji, najčešće sa granice. Oni se u lavirintima srpskog jezika moraju snalaziti pod najvećim pritiskom, moraju iz njega izmamiti nove slike, tonove i drhtaje, uzdižući posrnulo i povezujući nepovezano. Oni unutar srpskog jezika kao da prave sopstveni mali dom. Takav graditelj je Đorđo Sladoje, liričar čist kao suza, koji kao da zaista dolazi iz čarobnog detinjstva srpske akustike. Sladoje brižljivo dozira ponajbolje tradicijske reflekse, pretačući prošle upotrebe jezika u novu, opet životvornu. Međutim, koliko god da se vraća unazad, koliko god da nas iz njegove pesme prosto zapljuskuje i očarava moćna akustika, uvek je tu i suptilno prizemljenje, uvek puna svest o životu ovde i sada, i ta svest često nije utešna. Upravo to i jeste majstorstvo Đorđa Sladoja: da filigranski evocira lirsku magiju koju kao narod baštinimo i usvajamo, da je na delu razigrava, a da istovremeno ne prećuti ni savremenu degradaciju, da nam sugeriše i opiše njen sunovrat, njene zlatne olupine i praznu zvonjavu – toliko pustih rima, gde se više pesma ne čuje od kuknjave i cike, gde „cvokotom se duše dozivaju“. Demaskirajući današnji značaj i ulogu poezije – u poređenju sa starim zanatima – Sladoje daje precizan opis onoga što jeste njegova lirika, što je ne samo njena suštinska definicija nego i njen radni zadatak. Njegov iskaz je performativan: pesma se sopstvenom snagom izvlači iz ponora u koji je dospela sopstvenom pronicljivošću. Sladojeva poezija još čuva starinsku ambiciju da nas kao narod drži na okupu. Bez obzira na njenu načelnu rezignaciju, bez obzira na notu cinizma koja se provlači gotovo svim njenim rukavcima, ona sa mnogo plemenite energije pokušava da ostane u blizini onoga što nas kao narod konstituiše. Njegova arhaizovana i patinirana lirika poseduje strahovitu aktuelnost – uz njenu pomoć, njenim duhovnim i verbalnim finesama, lakše se suprotstavljamo onome što nas siromaši i razdvaja. To je, u stvari, taj dragoceni strateški aspekt njegove lirike, ono što nam još može pomoći da se konstituišemo kao ozbiljna i odgovorna zajednica čitalaca i slušalaca. Kao ozbiljna nacija. Najprostije rečeno: dok čitamo i slušamo ove stihove jasno nam je da tu negde i mi pripadamo, da je to i naš dom.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike