Vladan Vukosavljević: Kosovski boj je srpska bitka kod Termopila

KADA se govori o rezultatima Ministarstva kulture i informisanja, treba uzeti u obzir čitav raspon okolnosti. Postoje stvari koje su vidljive, koje se nalaze u fokusu, poput rekonstrukcije dva velika muzeja, Muzeja savremene umetnosti i Narodnog muzeja. To su, bez sumnje, ključni događaji u radu Ministarstva, budući da su privlačili pažnju javnosti, na prvom mestu zbog nedopustivo dugog perioda u kom su bili zatvoreni. Ovo ministarstvo je u okviru svojih nadležnosti uradilo maksimum i značajno doprinelo da ta dva projekta budu okončana. Naravno, vidljivi su i napori predsednika države, koji je dao značajan impuls tim događajima, kao i Vlade Srbije – kaže u intervjuu za „Pečat“ Vladan Vukosavljević, ministar kulture i informisanja u vladi Republike Srbije.Kao resorni ministar, da li biste se složili da Ministarstvo kulture treba najpre da zastupa srpsko stanovište u kulturnoj politici?Smatramo da je uvođenje takozvanog srpskog stanovišta ili logike prevashodno srpskih interesa u politike ove države primarno. Srbija je matična država srpskog naroda i država nacionalnih manjina koje u njoj obitavaju. Srpski narod koji živi u ovoj, ali i u drugim državama u regionu nema nijednu drugu matičnu državu osim ove. Svaki napor usmeren ka afirmaciji adekvatne kulturne politike je, zapravo, afirmacija autentične nacionalne, istorijske i društvene potrebe, ali i potrebe savremenog sveta i budućnosti. Mnoge stvari su na tu temu urađene. Neke su dale rezultat odmah, a neke će, nadamo se, dati rezultate tokom vremena. Pored ostalog, mi smo s predstavnicima Republike Srpske i s našim udruženjima iz okruženja, iz Crne Gore, Rumunije, Hrvatske, Mađarske, gde postoje srpska udruženja i srpske zajednice, koje istorija na neki način topi i gde je dolazilo do asimilacije, napuštanja osnovnog kulturnog obrasca pa i nacionalnog, u Sremskim Karlovcima potpisali Povelju o srpskom kulturnom prostoru. Neki skeptik ili zli jezik može da se zapita kakvi su efekti toga. Direktni efekti se ne mogu računati na tri meseca, na šest meseci ili na godinu dana kada su ovakve teme u pitanju. Naš motiv je bio zajedno s kolegama iz Republike Srpske i s našim udruženjima iz regiona da prvo u polju ideja osnažimo i definišemo jednu svest: da postoji srpski kulturni prostor. Taj „srpski kulturni prostor“ nije identičan sa srpskim političkim prostorom. Politički prostor je prostor jedne države, jednog naroda i na tom geografskom prostoru vladaju zakoni i pravila jedne zemlje. Ona ima svoje granice, svoje institucije. Kulturni prostori su osetljivija i dublja tema. Svaki narod ima svoj kulturni prostor, tako i srpski. To nije ekskluzivno pravo srpskog naroda. Neprestano smo isticali da je srpski kulturni prostor onaj prostor na kome je srpski narod tokom dugog istorijskog trajanja ostavio nesumnjive tragove svog materijalnog i nematerijalnog nasleđa. U jednom širem shvatanju, taj se prostor može skicirati kao prostor koji ide od Svete Gore Atonske i manastira Hilandara pa do Beča, Trsta, Arada, Temišvara, Budimpešte, Sentandreje, Boke kotorske, Dubrovnika, Dalmacije, Like, Crne Gore. Srpski kulturni prostor nije ekskluzivan u svom istorijskom postojanju. On se prožima, prepliće i koegzistira s kulturnim prostorima drugih naroda i, naravno, prima i daje uticaje. Bitan zadatak Ministarstva, pa i ovog društva, jeste da obrati pažnju na srpski narod koji živi izvan Srbije. Imamo, recimo, pripadnike srpskog naroda koji žive u Hrvatskoj, gde su izloženi različitim problemima, poput ukidanja prava na korišćenje ćiriličkog pisma i drugim atacima na identitet. Nisu sve stvari u Hrvatskoj crne, ima ohrabrujućih nagoveštaja kada je reč o Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ali ima raznih pritisaka koji se tiču upotrebe jezika i pisma. Nažalost, problemi tog tipa se pojavljuju i u Crnoj Gori, dok u Makedoniji datiraju odranije, naročito kada je reč o održavanju srpskih kulturno-istorijskih spomenika. Moramo da znamo da o srpskom kulturnom nasleđu, materijalnom i nematerijalnom, što je vrlo bitno jer na ta dva stuba počiva jedna kultura, niko neće voditi bolju i veću brigu nego matična država Srbija. Šta znači „srpski kulturni prostor“? To znači da ustanove sarađuju, da se podstiče svest o identitetskim pitanjima, o neophodnosti zaštite jezika i ćiriličkog pisma, i našeg kulturnog i istorijskog nasleđa. Moramo znati da je taj prostor živi organizam srpskog naroda u njegovom istorijskom, a kad je reč o polju simbola, u transistorijskom smislu. Dakle, takva vrsta povelje jedan je od koraka ka stvaranju zajedničke kulturne svesti srpskog naroda, koja postoji, prisutna je, ali je bila izložena tokom decenija i fragmentiranju i negiranju i ponižavanju i pokušaju asimilacije i pokušaju stavljanja u kulturne torove novonastalih država posle raspada zajedničke države koja je bila neuspešni istorijski eksperiment. Prema tome, srpski kulturni prostor, kulturni interesi srpskog naroda jesu oni koje sam na početku ovog odgovora skicirao. Mislim da to mora da bude element kulturne politike.Da li je to što ste obrazložili i deo koncepta koji je Ministarstvo uvažilo u dokumentu o strateškom razvoju kulture u narednoj deceniji?Ministarstvo je u saradnji s brojnim stručnjacima izradilo veoma ozbiljan dokument koji se naziva „Strategija razvoja kulture Republike Srbije 2019–2029“. Međutim, i dalje smo suočeni s različitim administrativnim komplikacijama. Verujem, zapravo skoro sam siguran, da je najviše zamerki vezano za preambulu, to jest za uvodni deo te strategije gde se govori o dimenzijama srpske kulture, o njenom osnovnom identitetu, o prožimajućem duhu. Kada kažemo srpska kultura, mi govorimo i o staroslovenskoj dimenziji i o svetosavskoj dimenziji i o herojskoj dimenziji srpske kulture, ali i modernističkoj, savremenoj i kontaktnoj. Mi smo društvo složenih istorijskih nanosa i naslaga. Ovde je šezdeset godina postojao sistem koji se trudio u skladu sa svojim postulatima da srpsku kulturu ugura u granice Republike Srbije, a da ono što se odvija preko Drine ili nekih drugih granica naziva drugim imenima. Izloženi smo snažnim procesima akulturacije i samonegacije kulturnog identiteta i drugim nezgodnim i bolnim procesima uglavnom ideološkog tipa. Ti procesi su davali rezultate. Došlo je do kalcifikacije nekih stavova, došlo je do promene svesti. I dan-danas smo suočeni sa autošovinizmom, pogotovo u delu takozvane intelektualne elite. Naravno, to zahteva posebnu elaboraciju. Rad na srpskom identitetu mora da bude jednostavan, snažan, uporan i, naravno, finansiran. Nije sve u novcu kada je reč o kulturi, ali novac je bitan alat za afirmisanje određenih stavova. Kao jedini put vidim usku stazu između dva procesa koji se međusobno isključuju, a svaki je, istina ne u istom intenzitetu, štetan na svoj način. Jedan je proces akulturacije, globalni proces u kojem finansijski jače, ili na drugi način snažnije kulture pokušavaju da naprave ono što se može nazvati monokulturom. To znači da jedna kultura preliva druge kulture, da ih svodi na minimalno i osnovno, a da se zapravo pravi neka vrsta jedne kulture. Pomesne kulture su izložene tom procesu akulturacije, gubljenju i topljenju sopstvenog identiteta i prelasku u identitet koji je difuzan, nejasan i svakako nije autentičan. Nasuprot tome stoji takođe prisutan fenomen, manje opasan, ali o kome bi trebalo voditi računa, a to je fenomen kulturnog etnocentrizma, gde se, upravo u strahu ili u borbi protiv procesa akulturacije, kulture zatvaraju u sebe. Međutim, ako kultura nema propulziju, ako ne trpi i ne daje uticaje, ako ne dozvoljava kulturna strujanja i kulturnu razmenu, onda ona atrofira i gubi svoju istorijsku snagu. Između akulturacije i kulturnog etnocentrizma nalazi se stabilna staza. Autentična istorijski formatirana, formirana, kvalitetna i utemeljena kultura neprestano, kao što je to uvek bilo u istoriji, mora da bude otvorena za dinamične procese, jer kultura je živ organizam u oblasti duha i na taj način ona obogaćuje svoje korenje. S druge strane, mora se voditi računa da gubljenje identiteta jeste nepovratni proces i da kulture koje su izgubile svoj identitet, a to je istorija pokazala u mnogim slučajevima, jesu oslabile svoju unutrašnju strukturu i ta društva i takvi narodi često su potpuno nestajali s istorijske scene. Dakle, mnogo posla postoji u materijalnom svetu koji nas okružuje. Svedoci smo svakodnevno beskrupuloznih pokušaj otimanja i svojatanja našeg kulturnog, istorijskog nasleđa na Kosovu i Metohiji. Kako vidite ovu situaciju?Procesi koji se mogu nazvati u širem smislu procesima otimanja srpskog kulturnog identiteta i tradicije nisu od juče. To je složena istorijska situacija koja seže više od sto godina u našu prošlost. Vezana je za kompleksne procese onoga što je akademik Ekmečić nazivao „religijom kao vododelnicom nacija“. Taj model ne postoji nigde u Evropi i svetu, ali kod nas je postojao zahvaljujući interesima velikih sila čija je politika bila i ostala prisutna, što je dovelo do ozbiljnih posledica. Decenijama se srpskoj kulturi pripisivalo da se nalazi na teritoriji između Timoka i Drine i da sve što nije na tom prostoru, a pripada srpskom narodu, treba da bude lišeno atributa „srpski“ i da bude pretopljeno u neki drugi identitet novonastali, novoskovani i mlađi od srpskog. To su procesi koji zbog prirode sistema obrazovanja, školskog sistema i medija nisu toliko vidljivi, što je velika opasnost jer na taj način srpska kultura biva lišena i dela istorije dubrovačke književnosti, dela istorije srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, koja je velika i krvava istorija, veoma istorijski važnog i hrabrog srpskog naroda i u Hercegovini i u Bosni. O pitanjima srpskog identiteta u Crnoj Gori potrošeni su okeani mastila. Upravo se vraćamo na temu srpskog kulturnog prostora i srpskog identiteta. Dakle, ne može se prihvatiti možda javno neizrečena, ali snažno prisutna logika da srpskoj kulturi pripada samo ono što je takozvano „srbijansko“. Srpski narod naseljava čitav ovaj region, on ima dugo istorijsko trajanje bez obzira da li su Srbi bili i postajali sticajem različitih okolnosti rimokatolici ili muslimani, ili su ostajali u pravoslavnoj veri i bili Srbi. Naravno, svako ima pravo na izbor i konverziju. PROČITAJTE JOŠ: VUKOSAVLjEVIĆ O POKUŠAJIMA OTIMANjA KULTURNE BAŠTINE NA KiM: Na delu drskost bez presedanaI konverzija je prirodan proces, ali mnogi Srbi, naročito mnogi Srbi rimokatolici jasno su zapažali distinkciju i nastavili da se osećaju kao deo srpskog naroda i kao Srbi, nezavisno od njihovog verskog opredeljenja. Dakle, i interesi nekih velikih sila i nekih naših suseda veoma su nezgodni, idu protiv interesa srpske kulture, a implicitno srpskog identiteta. To je istorija ispisala kao svoje stranice i naglasila je te vektore. Ne možemo da se nadamo da će se sile koje po tim vektorima postupaju promeniti. Možda i hoće, ali ne smemo da baziramo optimizam na toj pretpostavci. Neka svako radi svoj posao onako kako misli da treba. To važi i za nas. Moramo da učinimo sve da zaštitimo svoj nacionalni, kulturni i istorijski identitet.Šta Ministarstvo čini da istraje u svojim planovima za „instaliranje“ ćirilice u realni život?Ministarstvo kulture i informisanja i ja smatramo da je ćiriličko pismo veoma važno identitetsko pitanje ovog naroda. Činjenica da naš svet zahvaljujući okolnosti, školskom sistemu i duhu vremena simultano poznaje i prepoznaje latinično pismo ohrabrujuća je i dobra. Ako danas čoveku koji ima samo osnovnu školu date tekst na ćirilici i latinici i ne kažete zašto ste mu tekst dali, a posle mu tekstove uzmete i pitate ga kojim pismom su bili napisani, on se neće setiti da li su bili ispisani ćirilicom ili latinicom. U najboljem slučaju će se setiti nekog znaka, neke grafeme, pa će na osnovu toga moći možda da rekonstruiše pismo. Poznavanje oba pisma, i latiničnog alfabeta i ćiriličke azbuke, komparativna je prednost, to je dobro samo po sebi. Međutim, imajući u vidu okolnosti koje vladaju svud u svetu, internet, industriju zabave, industriju medija, i druge faktore, više je nego jasno, samo zlonamernik to ne vidi, da je ćirilica sve manje u upotrebi. Moramo kao država, bez nasilja državnog i administrativnog, različitim merama i mnogim potezima da ohrabrujemo upotrebu ćiriličkog pisma. Kod nas postoji neobična, rekao bih unikatna, globalno gledano, distinkcija koja definiše pojmove javne i službene upotrebe jezika i pisma. Prema našem saznanju to nigde u svetu ne postoji na ovaj način. Jednostavno, službena upotreba podrazumeva i pojam javne upotrebe. Naravno da niko nikome ne zabranjuje da koristi latinicu. Državne ustanove i mediji, pogotovo televizije s nacionalnom frekvencijom kada je reč o titlovanju filmova treba da koriste ćirilicu kao osnovno pismo. Kada govorimo o deklaracijama na artiklima u samoposlugama, one kao i mnoge druge stvari moraju biti napisane ćiriličkim pismom, a proizvođač ili uvoznik ili neko drugi ima pravo, može da napiše etiketu i latinicom. Mislim da je zabluda i da je logička klopka da mi imamo dva pisma. Ne, službeno i istorijsko pismo srpskog naroda je ćirilica. To što su pripadnici srpskog naroda, pogotovo oni koji su rođeni na drugim kulturno-istorijskim prostorima, a to su Austrougarska, Bosna i Hercegovina, bili prinuđeni da koriste latinicu, te je latinica objektivno postala deo srpske upotrebne tradicije, ne sme da se meša s identitetskom osnovom broj jedan, a to je da je ćirilica srpsko pismo i da je jedan od bitnih elemenata našeg identiteta. Ne bih želeo da dam preveliki akcenat stavu da je latinica praktično prvi put doneta na bajonetima u Beograd 1915. godine, da je okupator i 1915. i 1941. u Crnoj Gori i 1941. u Hrvatskoj tvorevinom genocidne NDH primenjivao kao jednu od prvih mera zabranu ćirilice. Dakle, jasno je i samo čovek zlonameran ili potpuno isključen od poznavanja istorije i prepoznavanja njenog rukopisa može da ne vidi da protivnici Srbije, ne samo okupatori u slučaju ratova već i drugi ideološki i politički protivnici ovog naroda smatraju ćirilicu našom izrazitom osobenošću i nastojali su da je ukinu ili dovedu u nepovoljan položaj. Ako mi ne posmatramo svoje pismo na taj način, onda i zaslužujemo da ono, daleko bilo, doživi tu sudbinu. Zbog toga što se ćirilica uči već u prvom razredu u osnovnoj školi, ne smatram da ćirilici preti zaborav. Ali pismo je živo onoliko koliko se koristi. Ipak, ne smemo da dozvolimo da za desetak ili petnaest godina imamo situaciju da ćirilicu svi poznaju, ali da je drže u nekom depou istorijsko-emotivnom, i da kažu: jeste, to pripada nama, međutim, pišemo latinicom, dok srpska ćirilica pripada prošlosti. To je nedopustivo, to predstavlja rušenje kulturnog identiteta i kulturnog obrasca i zato je ovo ministarstvo preduzelo različite mere. Međutim, naš predlog Izmena i dopuna Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma i dalje stoji u fioci neke od vladinih kancelarija, kod onih koji su dužni da takve izmene i dopune zakona predlože Skupštini.Kako ocenjujete ponašanje srpskih intelektualaca danas? Nije tajna da se povodom ove teme često pominju i pojmovi – „kukavičluk“, „oportunizam“, „karijerizam“?Ima svega toga što ste pobrojali. Ima i drugih primera, svetlih primera. Složeno je i komplikovano pitanje za format jednog intervjua šta mi smatramo intelektualnom elitom, ko se može smatrati intelektualcem. Prema mom mišljenju, postoji samo jedna elita, a to je elita morala, elita duha, elita čestitosti. Svakako da su intelektualci ti koji u jednoj meri formiraju ili bi trebalo da formiraju svest, da prave korekcije nekih javnih politika. Uelbek je napisao roman „Pokoravanje“, gde se narugao francuskoj intelektualnoj eliti, poigrao se s tim šta bi se s njima desilo i kako bi se ponašali kad bi u Francuskoj pobedio islam. Ne rugam se, ali mogu da kažem da je slična stvar i u Srbiji. Ima intelektualaca koji vrše snažan uticaj, govore iskreno, postupaju i svojim radom i delom i poštovanjem svedoče o nužnosti snažne intelektualne aktivnosti u svakom društvu. S druge strane, imate u velikoj meri prisutan komformizam, gde su intelektualci zavisni od različitih izvora finansiranja, institucionalnih ili nekix drugix. Komformizam je često velika boljka naše intelektualne elite i često precenjujemo ulogu intelektualca u društvu. Ta slika je šarena. Ima pozitivnih i negativnih primera.„Nadanje je naše zakopano u Kosovo, u jednu grobnicu“, napisao je Njegoš pre mnogo godina. Kako vidite razrešenje „kosovskog pitanja“, budući da nas neprestano pritiskaju, požuruju, ucenjuju?Istorija je specifičan fenomen. Bezbroj puta u našoj istoriji, tokom poslednjih nekoliko stotina godina, bilo je i većih razloga za pesimizam kada je reč o otimanju srpske istorije i srpske kulture na Kosovu i Metohiji. Ponekad se te stvari ne mogu rešiti u okviru napona i napora jedne generacije. Kosovo i Metohija je samo atomsko jezgro srpskog identiteta i srpske kulture, njegov status je definisan Ustavom Republike Srbije, što je formalno-politički deo. Ali status Kosova i Metohije se nalazi duboko u svakom mislećem pojedincu i svakom Srbinu koji je živeo i postojao na ovom prostoru u poslednjih hiljadu godina i ako se na taj način transistorijski posmatra to osnovno identitetsko pitanje, onda su izazovi vremena, epohe i politike izazovi sekundarnog značaja i sekundarne snage. Sigurno bi bilo bolje da nije ovako kako jeste. Kosovo je deo naše svesti, našeg identiteta. Jednostavno, Kosovo je deo našeg postojanja. Razni zlonamernici, ne samo iz Srbije nego i iz regiona, na jeftin način optužuju srpsku kolektivnu svest pretpostavkom otrovnom i, naravno, netačnom i besmislenom da mi slavimo poraz. Prvo je pitanje da li je to u datom trenutku bio poraz. To jeste bila bitka koja je dovela do slabljenja srpske države i na kraju njenog viševekovnog nestajanja. Takvim mudracima odgovorio bih suprotnim pitanjem: Da li čitava zapadnoevropska kultura i tradicija shvaćena kroz renesansu, to jest obnovu jednog duha, tada već zaboravljenog, pa sve do današnjeg dana, da li se bazira na grčkoj kulturi i tradiciji? Oni bi, naravno, odgovorili sa „da“. A da li su u toj grčkoj kulturi i tradiciji bitku kod Termopila smatrali jednim od ključnih događaja? Ne u pogledu epiloga bitke koji je mogao da bude jedan od mogućih vojnih epiloga već u pogledu slavljenja motiva koji su doveli do toga da se Spartanci sa saveznicima suprotstave takvom i tolikom protivniku. Materijalni ishod bitke je bio promenjen već nakon decenija, ali svest o tome šta je urađeno i s kojim motivom postala je jedan od ugaonih kamenova i helenske svesti, a kasnije i evropske kulture i civilizacije. Mislim da je analogija s Kosovom i Metohijom skoro sasvim potpuna.Mila MILOSAVLjEVIĆ/ Pečat

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike