Vito Marković o novoj zbirci „Anatomija usamljenosti“: Istina ima osmeh oštar, ne prija

Prisutan je na književnoj sceni više od 55 godina, Vito Marković (1936) objavio je nekoliko izuzetnih pesničkih knjiga („Panika tela“, „Opasnosti glave“, „Pakao“, „Nasmejana žrtva“, „Dnevnik duše“…), koje su obeležile ne samo vreme u kome su nastale, kada je poezija bila izuzetno popularna, već su postale i uzor za nadolazeće poete. Oglašavao se i kao zanimljiv prozaista, knjigama eseja i traktata, a nedavno mu je izašla nova pesnička zbirka „Anatomija usamljenosti“, u izdanju SKZ. * Vaša „Anatomija usamljenosti“ je neobična lirska knjiga. U njoj je, kako izgleda, samoća vaša kuća, nameštaj je tišina? – Samoću, već godinama, svakodnevno naseljavam. Zaokupljen mislima, u njoj sedim, misli ka neizrecivosti usmeravam. Maštam, vreme ne štedim. U samoći, bez buke i vreve, sanjam, maštam, trčim kroz život, osluškujem vreme neba i vreme zemlje. Trudim se da čujem ono izdaljeno, odgurnuto od mene. * Šta vas više privlači – snovi ili java? – Snovi. Kao sanjar, života žedan, u raskošne snove preobučen, iz snova grabim, stalno uzimam sve što na javi nemam. Putem snova, daleko do beskraja odem, dodirnem kosmičke tajne, vratim se sebi, kažem: „Sve dok maštam trajem!“ * Čini mi se, celim bićem svojim, umom, čulima, dušom, srcem, uključeni ste u svoj lirski posao? – U mom lirskom poslu duša i srce su sanjari, um je mislilac, čula su muzičari, telo je slušalac koji neobično i neočekivano stalno traži. * Otuda, valjda, samoća vas sebi zove, tišina mami? – Iz dana u dan, u samoći i tišini, maštam, Knjigu tajni u glavi listam. Dušu otvaram. Lirski iskazujem sve što na duši imam. * Na vašoj stazi postojanja, kao u čudu, protiv smrti dižete pobunu. Koračate, vičete, „Smrt smrti!“ Da li se to dešava na javi ili u snu? – To je pobuna uma, izliv gneva, na javi ko u snu. Razočaran, u beznađu, u datom trenutku, na smrt otvaram lirsku paljbu. „Smrt smrti“, vičem, držim smrt na rastojanju. Pročitajte još – Svođenje računa * Sve govori da se, u ovom neoliberalnom vremenu, sužava prostor poeziji i lepoti, ili se samo tako čini? – Sužava, ali ne ukida. Poezija i lepota masovna su ljudska, duhovna potreba. Ništa nežnije, utešnije od poezije i muzike na ovom svetu nema. Poezija i muzika, kao cvetovi ljudskog duha, odeveni u zvuk i reč, ukrašavaju prostor i vreme, svet. Tamo gde ih nema, iščezao je osmeh, život je preplavila tuga.Foto V. Danilov * Veličate istinu, slavite ljubav i dobrotu, a istine sve je manje, dobrote i ljubavi nema? – Istina ima osmeh oštar. Ne prija. Izbačena je iz svakodnevnog života. Laž gazi svetom, maršira. Ljubav i dobrota, slično istini, bačeni su u ćošak. * Gde je izlaz? – U okretanju lepoti i dobroti. Politika je u svetu usavršila laž, svela na diplomatski jezik. Zgazila dobrotu i lepotu. Preusmerila svet ka moći. „Svoje ne dam, tuđe hoću“, poruka je moćnih. * Jeste li još uvek, kao što se u pesmi „Priča o meni“, veli, bačena bomba koja može svakog časa eksplodirati? – Lirski, da! Životno, ne! U lirskom poslu, kao sanjar, što sam nekad hteo, sanjao, danas samo na lirski način hoću i mogu. Pesma „Priča o meni“, o tome govori, doslovno kaže: Ja sam bomba, eksploziv lirski, ja sam nagazna mina, krik umotan u maglu, u času očaja, kad sam beznađu najbliži, kao grom, s praskom eksplodiraću. * Kao sanjara, sklonog samoći i tišini, šta vas više zastrašuje – smrt ili zaborav? – Zaborav. Prolaznost i zaborav ne volim. Više od smrti zastrašuju. U ime večnog, protiv njih dižem glas, govorim: u poeziji je spas!

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike