Veljko Mićunović: Stigli smo do apsurda

POČETAK nove sezone u našim teatrima 16. oktobra obeležila je i premijera predstave „Radnička hronika“, koju je reditelj Veljko Mićunović režirao u Drami na srpskom jeziku Narodnog pozorišta u Subotici. Ovom inscenacijom crnokomične priče Petra Mihajlovića, Mićunović nastavlja značajnu saradnju sa subotičkim pozorištem (u Drami na mađarskom 2017. s velikim uspehom režirao je „Kičmu“ Ingrid Lausund, koja je prikazana i u programu Bitefa Showcase), kao i svoje zanimanje za angažovane i aktuelne socijalne teme. U fokusu „Radničke hronike“ je „mali“ čovek, radnja predstave se odvija kao po „ivici noža“, što je kvalitet koji se prepoznaje i na nivou estetike, i na nivou režije. PROČITAJTE JOŠ: Šekspir u Kruševcu: Publika glumce vraćala na bis – Ova Mihajlovićeva drama nagrađena je na konkursu Sterijinog pozorja pre desetak godina, ali se meni čini značajnijom danas, jer nam je vreme od kada je napisana donelo puno paradoksa i apsurda – kaže Mićunović, za „Novosti“. – Davno smo shvatili da radnička klasa više ne postoji – ta činjenica je postala i neko opšte mesto, ali posle svih političkih i ekonomskih promena, i izneverenih očekivanja i nada da će se naša društva fokusirati na socijalnu pravdu, mi smo stigli do paradoksa. Došli smo do toga da ljudi danas odbijaju da rade, i čini mi se da se prvi put susrećemo s takvom situacijom. Nezaposlenost je i dalje veliki problem, ali ljudi neće da se prihvate posla za neku bednu platu, u uslovima koji ponižavaju i degradiraju čoveka. Taj podatak je bio i početak mog razmišljanja o „Radničkoj hronici“, jer ovaj komad ima strukturu koja je bliska groteski, i pokušao sam da sve te fragmentarne scene vodim žanrom tragigroteske, što je vrlo nezahvalno u pozorištu. Teško je stalno držati publiku u neizvesnosti da li će se smejati, ili će sa scene dobiti ozbiljan „šamar“.Foto/promo Bio je veliki izazov, kako ističe Mićunović, napraviti predstavu u kojoj se opšte situacije učitavaju kroz apsurd i ono što je socijalno angažovano, a što kroz pozorišnu estetiku izlazi iz realističnog okvira i u nekim momentima postaje jako duhovito (naročito na nivou identifikacije), da bi se sve to izokrenulo u pravcu surove realnosti. – Naša reakcija na tu tešku realnost koju živimo je jedna potpuna apatija – u nekadašnjoj Jugoslaviji radnička klasa je bila jaka i dominantna u društvu, a danas je nevidljiva. Mi te ljude više uopšte ne vidimo, taj „mali“ čovek kao da ne postoji. Toliko je obezvređen u ovom neoliberalnom sistemu, čak i na nivou da neko ima potrebu da govori o njemu. „Mali“ čovek više nikome nije zanimljiv, niko se njime iskreno ne bavi, a u javnosti je prisutan samo u potrošenim frazama i floskulama raznoraznih političara. Ali, „mali“ ljudi su apsolutno i prihvatili da budu nevidljivi u društvu, u toj nevidljivosti, paradoksalno, traže svoju šansu, i to je taj apsurd nad apsurdima koji živimo. Imamo situaciju da je radnička klasa decenijama stabilno radila na svom nestajanju iz društvenog i javnog života, i u tom smislu ova predstava postavlja neka krunska pitanja: koji oblik otpora je danas potreban, da li je pobuna ili neka vrsta grupne reakcije uopšte moguća – kaže reditelj, ističući da je ova tragigroteksna hronika jednog radničkog otpora angažovana da zagrebe po zamršenim pitanjima i životnim batrganjima „malog“ čoveka. – Ovaj komad doseže mnogo šire od fabrike i radnika koji tavore, on zalazi u sve pore društva i donosi nam percepciju veoma široke slike koja se tiče svih nas: i mi smo radnici, svako na svoj način, fabrika je metafora koja se provlači kroz predstavu kao nešto što je fizičko, a zapravo je mnogo više od toga – kaže Veljko Mićunović. PROČITAJTE JOŠ: „TELEČKI“ ZA ŽIVOTNO DELO: Glumica Gordana Đurđević Dimić nagrađena na festivalu u Kumanu BEZIMENI LIKOVI LIKOVI u predstavi – radnici, nemaju imena već brojeve – vođa štrajkača je Radnik broj jedan, igra ga Srđan Sekulić, a u glumačkoj ekipi su i Bojana Milanović, Jelena Mihajlović, Milan Vejnović, Dimitrije Dinić, Igor Greksa, Marko Vasiljević i Dimitrije Aranđelović. SVETLA BUDUĆNOST JEDNA od ideja-vodilja u ovoj predstavi, prema rečima Mićunovića, bila je slavljenje života. – Šta bi bilo kad bi radnici prestali da rade, kad već ne mogu da žive od rada? Šta bi bilo ako bi i nakratko počeli da slave taj svoj život jedini bez rada, po cenu da žive na hlebu i vodi? Bio bi to test izdržljivosti i za njih i za one koji upravljaju sistemom i pomno brinu o rastu BDP-a… Ko bi preživeo u tom netom narušenom poretku našeg sistema u procesu večite „bolne tranzicije“ koja, je li, traži žrtve i odricanja na magistralnom putu u korist „svetle budućnosti“, s plemenitim ciljem stvaranja najboljeg od svih najgorih sistema što ga je čovek iskusio – za kakav slovi kapitalistički sa „ljudskim licem“? Da li bi otpor poniženju života zapravo značio slavljenje života? Ili bi u isti mah značio kolektivno radničko samoubistvo? Pa nije valjda da bi se taj običan čovek – radnik, našao u situaciji da je uzeo praćku da gađa tenk? Ili jeste?

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike