TV KRITIKA: „Kralj Petar Prvi“ – razistorijski šok

Amatersko poigravanje sa istorijom srpskog naroda, koje je već postalo zaštitni znak ove serije, bode oči već u prvom kadru desete epizode, gde piše da se srpska vojska povlačila preko Albanije „početkom 1915“ (iako se ono dogodilo krajem iste godine, dakle u novembru i decembru). Ova „omaška“, koja se ničim ne može pravdati (tvorci serije bili su carski plaćeni da ovakve omaške ne čine) govori, u stvari, o potpunom srozavanju istorije: neko od njih će se pojaviti i u ime umetničke slobode reći: „Kakve veze ima je li početkom ili krajem godine“, što je isto kao reći: „Kakve veze ima sve to zajedno“. Na „ratnom savetu“ u prošloj epizodi, regent Aleksandar kaže da ćemo se „spojiti sa saveznicima na Krfu“ što je višestruki oksimoron. Ne zato što regent uopšte nije učestvovao na tom „ratnom savetu“, nego zato što u novembru 1915. ni on, ni učesnici „saveta“, pa ni sami saveznici, nisu mogli znati da će srpska vojska biti evakuisana na Krf. Kako je Aleksandar mogao da izgovori ovakvu „oštroumnu glupost“ kad je odluka o Krfu kao destinaciji pala tek početkom januara 1916. godine, posle ultimatuma ruskog cara Nikolaja, u toku jedne jedine noći? No istorija je žrtva slonova po staklarskim radnjama otkad postoji film i otkad se njome bave neuke, neobrazovane, a bahate osobe poput ovih. Pročitajte još – TV KRITIKA: Svet osuđen na propast Zato potpuno razumem Milovana Vitezovića kad kaže da je, prvi put gledajući „svoju seriju“ zajedno sa gledaocima, doživeo kao „istorijski“ ili bolje – „razistorijski šok“. Potpuno shvatam njegov očaj (baš tu reč je upotrebio) što je bio samo nemi posmatrač onoga u šta je straćen njegov ogroman trud da umetničkim sredstvima predstavi jednu istorijsku gromadu kakvi su bili kralj Petar Prvi, njegova Srbija; koje sve domaće i strane karijatide upleo u svoje štivo (cela plejada znamenja „zlatnog doba“ Srbije ali i Trocki, Rajs i Džon Rid čak i početak slavne istorije srpskog filma i fotografije!), što sa tugom navodi u svom drugom autorskom pismu ovim novinama, pod naslovom „Srbi kao statisti u srpskoj istoriji“. Nimalo ne sumnjam da je napisan i predat upravo ovakav tekst za umetnički film i seriju, jer pratim i poznajem Vitezovićev dramaturški rad, kao i cela naša kulturna javnost, a nikada u životu nisam čuo za Petra Ristovskog i Vladimira Ćosića, kojima je predata ogromna suma da prave svoju protivistoriju Srbije. Čak nisam daleko od pomisli da je ime Vitezovića zloupotrebljeno prilikom bezočnog kamčenja para koje smo gledali svojim očima, a da Ristovski od početka nisu ni imali nameru da ekranizuju njegov roman „Čarape kralja Petra“. Otud, valjda, ono „po motivima“, što se pojavilo tek na kraju ove turobne istorije jednog vremena i njegovih aktera.Ivan Vujić u ulozi Momčila Jednom će neko ipak morati da svede račune i izmeri učinak ovog propalog preduzeća. Radovan Vujović kao Života U osvrtu na prethodnu epizodu napisao sam da tek pred kraj serije počinje da funkcioniše dramsko jezgro Vitezovićeve proze; tu počinje neki sasvim drugi film, ali sve to očajno kasni. Isto se događa u desetoj, pretposlednjoj epizodi serije. Dramska matrica „Čarapa kralja Petra“ ovde čini okosnicu radnje, ali postoji još jedan važan momenat: Albanska golgota toliko je urasla u nacionalnu svest Srba da gotovo sama od sebe budi snažne afekte. Evokacija ovih prizora pokreće grozdove asocijacija i sećanja otisnutih u kolektivnom nasleđu. Pokrene slike tako dejstvuju arhetipskom snagom. Tek sada se vidi koliku moć imaju stvarne činjenice. Samo na ovom mestu u seriji poklapaju se istorija i fikcija: vrletnu, kozju stazu smrti između Ljum kule i Spasa u Albaniji, koju opisuje kralj Petar u svom ratnom dnevniku pod 28. i 29. novembrom 1915, ona „uska vrata“ koja dele slavu i večnost od sunovrata i smrti, zaista doživljavamo na ekranu. Ali, sve to traje kratko, veoma kratko, pre nego što će se dogoditi poslednja katastrofa i završno izmišljanje istorije. Tu iz kola istorije ispada u blato Petrov prevod i predgovor Džona Stjuarta Mila, koji će s vremenom ispušiti podnarednik Života po arnautskim bespućima. Pravi kraj slobode u zubima Srbina, navodnog čoveka iz naroda, koji cigaru ne gasi ni kad se krsti.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike