TV KRITIKA: Bedna apoteoza

NEKOLIKO sugestivnih prizora, koji potiču iz još živog kolektivnog sećanja na Albansku golgotu 1915, predstavljaju jedinu vrednost cele TV serije „Kralj Petar Prvi“, ali to nije toliko zasluga Ristovskih koliko arhetipa otisnutog duboko u našoj podsvesti. Najbolji deo serije, tih dvadesetak uzbudljivih minuta, događa se na mitskoj kozjoj stazi. To je filmska srž jedne sage, nešto što po svemu prevazilazi sve stereotipe na koje smo navikli. Prisustvujemo epohalnoj drami ne jednog kralja, nego uistinu celog naroda, okupljenog oko svog starog oca na putu u večnost. Kada na kraju puta pukne morska pučina, to deluje kao pravo tragičko pročišćenje, kao arhajski „pelagos“ i povratak izgubljenom raju. To je i pravi i jedini prirodni kraj serije. Ali sve to traje kratko, veoma kratko, pre nego što će se dogoditi poslednja katastrofa i završno ruženje naroda. Opštu propast najavljuje još jedan Petrov defetizam (u stvari ideološka poruka Ristovskih) izrečen nekom vojniku u snežnoj oluji na Prokletijama: „Vrati se, vojniče, dok je još vreme. Ovo je ionako samo moja bitka“. Po svemu što je bio, ovo Petar nije mogao nikad izgovoriti, nikad ni pomisliti. Petar jeste svakog vojnika oslobodio onog dela zakletve koja se odnosi na kralja, ali ne i onog koji se tiče otadžbine. To je bilo još u Prizrenu i malo ko se vratio. Ali da Petar Karađorđević Oslobodilac šalje svoju vojsku kući sa Albanske golgote – „dok je još vreme“ – mogao je smisliti samo ideološki zatočenik novog, samorazarajućeg tipa: to je potpuna negacija svega što je Petar osećao i tvorio u trenutku najveće nacionalne drame. Pročitajte još – TV KRITIKA: Kralj Petar Prvi – Fikcija, ali loša fikcija Već smo rekli da je cela ova serija u znaku oksimorona, a ono što sada sledi nije drugo do oksimoron, koji glasi: bedna apoteoza. Ristovski svoj film hoće da završi nekom fantazmagorijom u kojoj se raspliću beznadno smršeni konci ove priče. Na samrtnom krfskom žalu treba da leži cela ojađena Srbija, ali mi vidimo samo neke blede, nasumice razbacane senke sa Petrom kao glavnom utvarom, koja bludi kroz ovaj košmar. On čak i tone u morske dubine zajedno sa naslaganim leševima Plave grobnice! Petar na Krfu (na koji, uzgred, nikada nije kročio!) doživljava svoj tragični patos, dok bi autor da ga uzdigne među besmrtnike i da ga uvede u večnost. To je nemoguće, jer ta slika počiva na prolaznosti i ništavilu, na poništenju ideje vodilje Petra Karađorđevića. Ideje o ljudskoj slobodi. U pozadini Petrovog postojanja kao vladara i čoveka stoji, dakle, fundamentalna ideja čovekove slobode, koju je izrazio u svom prevodu dela Džona Stjuarta Mila „O slobodi“ još kao mlad čovek (1868). U starosti, na arbanaškoj uskoj stazi kojom se ulazi u večnost, Petar, u delu Milovana Vitezovića, kaže: „Samo je slobodan čovek vlastan nad samim sobom, može razvijati svoja svojstva, usavršiti vrline kojima je obdaren, doći do svesti kojom će pojmiti, poznati i vršiti svoj zadatak, svoja prava, svoje dužnosti. Ja sam svoje završio i sad sam slobodan da po svojoj volji umrem.“ Ceo jedan ljudski život i kraljevski put stiče se u ovoj ideji i ona se kao svetlo pojavljuje na kraju ovog tragičnog iskušenja. Pročitajte još – TV KRITIKA: „Kralj Petar Prvi“ – razistorijski šok Tu ideju kralj Petar pronalazi na krfskom žalu u vidu poderane knjige svog prevoda Džona Stjuarta Mila. Knjigu je u arnautskom blatu našao strasni pušač Života i celu je – popušio. I sada umire sa pikavcem koji visi na već pomodreloj usni. Prevrćući prazne korice, rezignirani Petar kaže, otprilike: „Drago mi je da je ova knjiga nekome za nešto poslužila“. Nesrećna i deplasirana ironija, koja potire i degradira celog Petra. Šta ovo treba da znači na kraju priče o Kralju Slobodi, kako su ga zvali savremenici? Otkud ovaj etički debakl Petra Karađorđevića, koji se nikada i nigde nije dogodio, osim u zlomisli Ristovskog i njegovih scenarista? Na osnovu čega se, onda, Srbija digla iz pepela, što vidimo u seriji istorijskih razglednica koje slede? Kako se dogodio vaskrs Srbije kad je već potonula u bezdno. Itd. Sve je to u vezi sa nečim što je nedavno oštroumno zapazio profesor Darko Tanasković. On je mišljenja da je pojam slobode danas relativizovan i gotovo obesmišljen. „To se ne događa prvi put u istoriji“, veli Tanasković, „jer dešavalo se da pod pritiskom dvostrukih standarda istina bude relativizovana, a sloboda potisnuta.“ Rezulat ovog potiskivanja je povratak u ništavilo i defetizam. Ili baš ovakva TV serija. To je, ujedno, i odgovor na pitanje „Čiji je ovo Petar?“. „Ni svoj ni moj“, odgovorio je Vitezović. „A čiji onda?“. Mi imamo odgovor. To je žuti Antipetar posrnule i nenarodne Srbije, koja potire sebe samu. Ne pomaže tu niz dopisanih anotacija o zaslugama Pašića, Stepe, Mišića, Apisa u drugih, kojim se ova saga doslovno zaključuje. Jadna je ona dramska tvorevina koja se završava natpisima o onome što je trebalo da se kaže živom reči, radnjom i slikom.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike