Tihomir Stanić: Prevazišao sam strah od greške

OVAJ razgovor počeo je uz pesmu. Dok su se u pozadini snimali kadrovi druge sezone komedije „Psi laju, vetar nosi“, u režiji Jelene Bajić Jočić, Tihomir Stanić nas je poveo u laganu šetnju „začinjenu“ stihovima Balaševićeve „Olivere“. Tiho je pevušio tekst legendarnog hita: „Drukčije bih život disao da sam znao da postojiš…“ i objasnio nam da se svakog jutra budi uz neku omiljenu numeru. – Pevam glasno i dok hodam ulicom – ističe Stanić i dodaje: – Ko peva zlo ne misli, a ko misli nije mu do pevanja. Tog dana nije imao obaveze pred kamerama, a mi smo iskoristili priliku da sa slavnim glumcem porazgovaramo o značajnim ulogama, aktuelnostima i projektima u kojima ćemo ga tek gledati na malom ekranu. Posle dve godine, od jeseni „Psi“ će ponovo zalajati na RTS, a naš sagovornik će se uvući u kožu sitnog prevaranta Stavre, koji nastavlja da se snalazi na sve moguće načine ne bi li preživeo. * Koliko toga se promenilo u društvu od prvog ciklusa, da li je ova priča, u međuvremenu, postala realnija? – Svi važni problemi sa kojima se suočavamo su permanentno isti bez obzira na društvena uređenja, trenutnu vlast i okolnosti. Ponekad nas određeni problem posebno „žulja“, više nas se tiče i teže ga podnosimo. Ljudi ne znaju kako da se suoče sa smrću, na koji način adekvatno da odgovore na ljubav i sačuvaju potomstvo. To su iskonske teme i uvek su iste. Dobar je onaj pisac koji uspe da u pojedinačnoj priči, kao što je to činio Ivo Andrić, dosegne takve visine da one postanu univerzalne. To su težnje svih nas u ovoj seriji, od autora do glumaca. Ono zbog čega volim komediju „Psi laju, vetar nosi“ je Stavra. Moj junak upada u neverovatne tragikomične situacije, koje sam i lično proživeo u nešto drugačijoj formi.PROČITAJTE JOŠ – Tihomir Stanić: Pokušao sam da se otrgnem od glume * Kako ste gradili ovaj lik? – Inspiraciju uvek pronalazim u sebi, pa sam i Stavru zasnovao na ličnom iskustvu. Čovek je poput svemira i u sebi nosi i dobro i zlo, i plemenitost i sebičnost. Pitanje je samo za šta se u životu opredeli – da li želi da neguje svoje vrline ili mane. Trudim se da sve likove igram različito i zato su posebni. Ipak, svi oni su sadržani u meni. * Ako je komedija „Psi laju, vetar nosi“ o ljudima sa margine društva koji se bore da prežive u Srbiji, ogledalo naše stvarnosti, šta biste rekli za krimi-dramu „Ubice mog oca“? – Svaka serija je realna. Samo je pitanje gde se postavi kamera, iz kog ugla se gleda i da li tu stvarnost koju primete autori prepozna i publika. * Inspektor Marjanović je junak obavijen velom misterije. Mada je u policijskim redovima, vešto koketira sa kriminalom. Čiji je on, zapravo, igrač? – Uvek je na strani pravde i istine!Tihomir Stanić Foto Vojislav Danilov * Domaće produkcije sve više snimaju trilere. Zašto ih gledaoci u Srbiji toliko vole? – I u svetu su veoma popularni, ali se mi ovde dosad nismo bavili tim žanrom. Ili smo retko snimali krimi-drame ili smo ih bojili benignim komičnim elementima. U socijalističkom društvu je bilo lepše prikazivati neke druge strane života, a sad ljudi gledaju ovu. Čak se otišlo daleko u neke žanrove koje lično ne razumem, ali takav je svet. * Da li je lakše stvarati komediju ili napetu krimi-priču? – Meni ništa nije teško. Kad je čovek talentovan, a to podrazumeva radost i volju za radom, onda je sve jednostavno. Podjednako uživam i u komedijama i u trilerima. Volim svoj posao, pa glumu ne doživljavam kao teret.PROČITAJTE JOŠ – Tihomir Stanić: Mi smo ljudi kratkog pamćenja * Šta je to što dosad niste imali priliku da tumačite, a voleli biste? – Nemam takvih uloga, sve sam snove ostvario. Moja jedina želja je da ono čega se prihvatim odigram najbolje što mogu, kao i da odgovorim na zahteve partnera. A to su glumac sa kojim igram, reditelj i publika. Kad mi pojedinci kažu da me često viđaju na ekranu odgovorim im da i druge glumce zovu, ali da ja igram zapaženo. Zato se stvara utisak da me ima svuda. Ne igram mnogo, već upečatljivo. Prilikom izbora uloga vodim se isključivo intuicijom. Stomak mi najbolje kaže šta treba da prihvatim, a šta da odbijem. Tako uvek odem pravim putem. Jednostavno, treba koristiti energiju prirode i plivati u pravcu u kojem te voda nosi. * Uskoro ćemo vas videti u mini-seriji „Delirijum tremens“, rađenoj prema istoimenom filmu Gorana Markovića prikazanom na ovogodišnjem Festu, gde tumačite Dagija. Posle pozamašnog alkoholičarskog staža, on biva primoran da napravi pauzu u glumi. Koliko je za vas ova priča lična? – Veoma! I na prvi pogled prepoznatljiva. Ali bez obzira na to što govori o glumcu koji prolazi kroz razna iskušenja, u njoj se prepoznaju i ljudi iz drugih profesija. Ako lično postane opšte, onda vredi. Ta uloga je sada iza mene i više ne razmišljam o njoj. Najveća greška je kad se opteretite svojim uspehom ili neuspehom. Sad me zanima samo kako ću da rešavam buduće zadatke, jer nisam više onaj stari. Jedno životno poglavlje sam zatvorio i sad idem dalje. Malo stvari o sebi može da se sakrije, a za tim i nema potrebe. Izgubio sam strah od greške u profesiji i u životu i shvatio sam da greh pripada ljudima. Čovek nije Bog.Sa ekipom serije „Psi laju, vetar nosi” SARADNjA SA VELIKANIMA * DA li ste od onih što kriju tajne svog zanata ili ih delite sa drugima? – Veliko mi je zadovoljstvo kad igram sa ravnopravnima i boljima od sebe. Zato rado delim savete mlađim kolegama. Imao sam sreću da tokom karijere sarađujem sa grandioznim glumcima – od Rahele Ferari, Mire Stupice i Mire Banjac do Ljube Tadića, Steve Žigona, Pere Kralja, Đuze Stojiljkovića…

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike