„Svi smo bežali u lepotu“: Beba Lončar o danima u izolaciji i italijanskim prijateljima

SA sedamnaest godina pojavila se prvi put na velikom platnu u „Devetom krugu“, neku godinu kasnije stekla je slavu s filmom „Ljubav i moda“, a ubrzo potom britansko-jugoslovenska koprodukcija „Dugi brodovi“ odvešće je u „večni grad“: u Rimu je Beba Lončar provela najbolje godine svog života, da bi se u rodni Beograd vratila 2000. U mladosti su je po lepoti poredili s ikonom 20. veka, Brižit Bardo. Ipak, godine su prema njoj bile mnogo milostivije. I danas, u osmoj deceniji, ostalo je nešto od tog božanstvenog sjaja… Prethodna dva meseca provela je, kao i mnogi, u izolaciji za koju kaže da je nije previše teško podnela, mada je i dalje u svemu oprezna:- Svi smo doživeli šok. I on nije završen. Ne vidim da je gotovo. Kad odlazim u kupovinu, moram da se „maskiram“. Ipak, čovek mora da mrda, a život da ide napred. U ovakvim vremenima moramo da se izvlačimo kako znamo i umemo. Na pamet, na humor, na snagu volje – kaže na početku razgovora Beba Lončar.Pošast koja nas je snašla, za nju je imala i dodatnu težinu. Često je mislila na svoje prijatelje u Italiji, zemlji koja je posebno stradala (a i dalje broji žrtve) u kugi 21. veka:- Živela sam u Rimu četrdeset godina, nikad onako pust grad nisam videla. Činilo se da je to, jednostavno, nemoguće! Rim nikada nije bio prazan, ni za njihov najveći letnji praznik, 15. avgust, kad svi idu nekuda na izlete. Bilo je dramatično. Mislim da su moji prijatelji iz Milana najgore prošli. Neki su ostali blokirani u drugim zemljama… U mnogo čemu smo slični, Italijani su sami sebe grdili da nisu dovoljno poslušni. Tek sada počinje zemlja da funkcioniše. I dalje smo pod traumom. Dok god umiru ljudi, nije kraj ovom zlu. Neka je i samo jedan čovek podlegao virusu, nije situacija da se smejemo i budemo srećni. Zato mi pripadne muka ako neko kaže „danas je umrlo samo dvoje“…Beba Lončar i Marčelo Mastrojani „Kazanova 70″Foto iMDbNa podsećanje kako je ceo svet bio zaključan kada je na katolički Uskrs iz sablasno puste Milanske katedrale „oslobodio“ glas Andrea Bočeli, dok su ga milioni zadivljeno slušali u direktnom prenosu, naša sagovornica kaže:- Sve je to malo sopre le rige, što bi rekli Italijani. I to je jedna vrsta odbrane od nesreće – da pobegneš u lepotu. Ona će te spasiti. Svi smo tamo bežali. Čitali knjige, gledali filmove, televiziju. Bilo je svega, svakakvih emocija. Nisam teško podnela prethodne dane i neizlaženje. Ne radim, pa ionako manje izlazim. U Beogradu sam već dvadeset godina, a mojoj divnoj Italiji ću uvek biti zahvalna što mi je pružila predivne četiri decenije – pola života. Ni nama, ni njima, nije preostalo ništa drugo već da se branimo muzikom i lepotom. To smo radili u izolaciji, to treba da radimo i danas. Jer, tvrdim vam, ništa još nije završeno. Držimo se onoga što su nas učili stari: prvo skoči, pa reci hop! Ova poslovica mogla bi da nam bude i životni moto. „Ljzbav i moda“ Foto Dokumentacija „Borba“ Pingvin i lastaMRDALA sam se u izolaciji, koliko sam mogla, po kući, da se totalno ne ukočim. Ipak, sad malo moram na dijetu. Evo i jednog simpatičnog vica na tu temu. Mušterija ulazi u radnju, a prodavac mu kaže: „Dobar dan, gospodine pingvin.“ Ovaj mu odgovara: „Nisam ja pingvin, ja sam lasta. Bio sam u izolaciji“ – vedro nam priča Beba Lončar.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike