Srboljub Dinić: Kultura je naš putokaz

POSLE „šefovanja“ orkestrima u Bazelu, Bonu i Bernu, nakon šestogodišnjeg staža na čelu orkestra Pozorišta lepih umetnosti u Meksiko Sitiju, maestro Srboljub Dinić danas je šef dirigent i umetnički direktor teatra u Braunšvajgu, a publika ga gleda na sceni kojom je svojevremeno vladao Rihard Štraus. Rođeni Nišlija, stub festivala „Kustendorf klasik“, koji se odvijao uz podršku Kompanije „Gasprom njeft“, i desna ruka Emira Kusturice u muzičkoj planinskoj misiji, za „Novosti“ kaže da Srbija ima kapacitete da se obnovi i podigne, da su u kulturi, ovoj visokoj – njeno izvorište, trajanje, budućnost i spas. * Deo ste najkvalitetnije muzičke scene na planeti, kako ona izgleda? – U Nemačkoj funkcioniše više od 80 operskih kuća i 150 profesionalnih orkestara. Mladi ljudi dolaze da gledaju ne samo koncerte, već i probe. Mediji su usmereni na visoku kulturu, dolaze, pitaju, pišu i snimaju. Od najmlađih dana, razvija se kod mladih osećaj za pozorište, literaturu, pa se mlad čovek lako „zarazi“. Tako visoka kultura postaje sadržaj svakodnevice. Sve ove institucije finansira država. Šta nam to govori? Da njihova vlada i država najviše brinu o kulturi, o zdravoj osnovi, a tek zatim o ostalim stvarima. Pročitajte još – Nišlija na čelu * Imamo li šansu za preporod u Srbiji? Mladi umetnici nam odlaze. Oni se umetnošću bave pre svega iz ljubavi, a tek zatim radi egzistencije. Zbog takvih posvećenika, valjalo bi da požurimo. Da se ja pitam, napravio bih jednu listu koja „kaže“ da u Berlinskoj filharmoniji svira Maja Avramović, u minhenskoj svira Sreten Krstić, u Metropolitenu peva Željko Lučić, u Sidneju peva Milijana Nikolić, ja dirigujem ovde, na svetskoj sceni su Aleksandar Marković, Nemanja Radulović, Roman Simović… To je blago i putokaz. * Osećaj potcenjenosti visoke kulture nauštrb prizemnih sadržaja teško je ne videti… – Imamo nepresušni izvor talenata. Naše muzičko obrazovanje je bolje od švajcarskog. Imamo ruski sistem gde dva puta nedeljno imate instrument i još više teorije, a u međuvremenu se vežba. To je stvorilo već pomenute naše ljude na svetskoj sceni. Samo nam, zbog opštih okolnosti, suština izmiče. Nama poturaju medijsko ludilo uz izgovor „da je kod nas daljinski“. To je podlo, ljudi „jedu“ ono što im se servira, kad drugih stvari na stolu nema! Kada bi tri puta zaredom pustili 5. Betovenovu simfoniju, svi bi je znali. Taj medijski haos može se brzo raščistiti, uz dobru političku volju. * Uz sve obaveze, rukovodite „Kustendorf klasik“ orkestrom… – Tu je dosta ljudi iz Beogradske filharmonije, svirali smo sa vrhunskim umetnicima: sa Nemanjom Radulovićem, Denisom Macujevim, Narekom Haknazarijanom, Tanjom Samuil, Romanom Simovićem, Sašom Madžarom, Jurijem Bašmetom… Ovi velikani nas hvale, a ja se trudim da svoje iskustvo prenesem najmlađim učesnicima festivala. Zasada je sve besprekorno, nastavlja se ovdašnje čudo. Žao mi je što nemam više vremena za rad sa „Gudačima Svetog Đorđa“, ali sada sam bliže, pa će biti i toga. U razgovorima sam sa Narodnim pozorištem u Beogradu, posle sedam godina dogovaramo se o jednoj premijeri, nadam se da ćemo to ostvariti. Pročitajte još – POČEO KUSTENDORF KLASIK: Bašmet na otvaranju svirao – Tesli u čast * Koliko su vaši prijatelji u Meksiku pogođeni pretnjama Donalda Trampa? – Meksikanci koji žive u SAD su se malo uplašili. To što Tramp radi je populizam na najvećoj mogućoj skali, uključujući kampove za smeštaj dece i odvajanje od roditelja. Najužasnija je namera da gradi zid između dve zemlje, izjavljujući da će ga sami Meksikanci platiti. Treba znati, prema geografskoj karti iz 1850. godine, Kalifornija, Arizona, Nevada, Teksas i Nju Meksiko bili su deo Meksika. Meksikanci su ponovnim doseljavanjem na ova područja uspeli da koliko-toliko ublaže gubitke teritorija. U San Antoniju danas živi 80 odsto meksičke populacije. * Kako se porodična slika gradi, uz vaš muzički, nomadski život? – Deca su rođena u Bernu, gde smo živeli 12 godina. Tamo smo kupili kuću, tu je naša baza, 750 kilometara udaljena od mog posla. Sinovi Mihajlo (17) i Nikola (15) su gimnazijalci. Deca rastu, odsustvovanje je najveće i najteže odricanje u mom životu. Stariji sin svira na klaviru i violini, zanimaju ga zvuk i produkcija, ima apsolutni sluh. Mlađi svira na klarinetu, a jedan i drugi vole fudbal i naravno – Crvenu zvezdu! Pri svakoj poseti Beogradu, prva adresa je „Marakana“, i „Zvezda šop“. Kada ih „preko“ zovu „Jugo“, zbog crveno-belih trenerki sa znakom „Gasproma“, samo se nasmeju. OSTRVO DUHA * ZAVRŠEN je još jedan „Kustendorf klasik“. Koliko festival prodire u našu stvarnost? – Reč je o poduhvatu, oplemenjujućem, spasonosnom za mlade. Festival konkuriše dominantnim formatima poput rijalitija, izolovano je ostrvo duha, muzike i kulture. Po dolasku, odmah osetite da više nemate potrebu za televizijom, internetom… Okruženje diktira život. Ovde sasvim konkretno vidite kako zdravo, dobro okruženje menja živote nabolje. SA SVIH MERIDIJANA * KAKO rusko-srpski, slovenski koncept festivala funkcioniše? – Emir je genije u prepoznavanju šansi i mogućnosti. Pored nemačkih kompozitora, ruski su dali najviše svetu klasične muzike, tu je težište programa, ali u Mokroj Gori izvodimo dela sa svih meridijana. U Braunšvajgu takođe postoji deo „gvozdenog programa“, na repertoaru su uvek dela Malera, Vagnera, Štrausa… Kada sam postao šef tamo, uveo sam novinu da izvedemo sva dela Čajkovskog. Na početku je bilo pitanja, ali ljudi obožavaju muziku ruskih kompozitora i imamo veliki uspeh s tim.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike