Spremni sve da pruže i ne traže ništa

Prvi put ime mi se na pozorišnom plakatu pojavilo januara 1920. Imao sam trinaest i po godina. Sve blago sveta… Kao da su mi dali kuću na kanalu ili obali reke, ali dva-tri koraka od vode

da mogu i sada ribu da lovim – tako sam se osećao. Kako je bilo tad, tako sam se uvek osećao kad sam ulazio u pozorište. Hram. Nikad na predstavu nisam otišao bez tamnog odela. Nisam mogao da gledam predstavu, ako nisam i ja svečano opremljen. To je nekad tako moralo biti. Kad je socijalni položaj glumca bio jedno veliko čistilište, u njemu su ostajali samo oni koji su bili spremni sve da pruže, i da ne traže ništa. Samo pravi talenti su ostajali i nisu pitali za cenu.

Ovako je svoje prve korake u pozorištu predstavio proslavljeni glumac i reditelj, prvak Drame Srpskog narodnog pozorišta Stanoje Dušanović (1906-1987) u intervjuu Vladislavu Urbanu, objavljenom početkom osamdesetih na stranicama “Dnevnika”. U njegovu kuću u novosadskoj Dunavskoj ulici 28, kako je pisao Urban, dolazilo se na čašicu – uspomena. Upravo ovom velikanu kao najznačajnijem izdanku i čuvenoj glumačkoj porodici Dušanović posvećena je izložba Pozorišnog muzeja Vojvodine, priređena ovih dana u foajeu Srpskog narodnog pozorišta.

Ova porodica suvereno je vladala pozorišnim scenama u Novom Sadu, Vojvodini, ali i širom bivše Jugoslavije sabirajući stotinak godina neprekidnog bavljenja glumom.– Počevši od Jevte Ješe Došenovića (kome je Tona Hadžić promenio prezime u Dušanović), i njegove gospođe Ljubice (kojoj su i majka i sestra bile glumice), preko njihove dece, najmlađe Julke i sinova Milorada i Stanoja, sa snahama Zagorkom i Ilinkom, do unuka Mirjane, Milana, Biserke i Jevte mlađeg, njih jedanestoro, svi su bili glumci. Dosta je česta pojava da se istim zanatom bave otac i sin, ali da se istim zanatom bave i roditelji, i deca i snahe i unuci, to se zaista retko sreće – navodi autorka izložbe Biljana Niškanović. – Biti glumac nije samo zanat, potreban je dar, talenat koji se razvija samo dugim i upornim radom, da bi se dosegle umetničke visine i da se od zanata stvori umetnost. A skoro svi oni su dosegli takve visine, igrajući bezbrojne komade, potpuno se predajući profesiji i svoje živote podređujući glumi i pozorištu.

Teatrolog dr Zoran T. Jovanović, jedan od najboljih poznavalaca istorije srpskog glumišta, podseća i na druge glumačke porodice u istoriji našeg pozorišta. Jedna od tih znamenitih u Vojvodini, koja je predstavljala nukleus pozorišnog života kod nas, bila je porodica Luke Popovića iz Vranjeva, koji je svoj svojoj deci dozvolio da krenu putem teatra. Slična je bila i porodica Fotija Iličića, koji je i sam bio putujući glumac, a takođe je svu decu usmerio put teatra. U njegovoj pozorišnoj družini 1881. godine započeo je glumačku karijeru i Jevta, rodonačelnik familije Dušanović. Ta tradicija u srpskom teatru da se u porodičnom krugu opredeljuju za pozorište traje i do naših dana, među kojima Jovanović izdvaja familije Dinulović, od Svetislava do Mire, sa desetak članova vezanih za teatar, a u Novom Sadu porodicu Dušana Životića.

Od jedanaest članova porodice Dušanović, koji su predstavljeni na ovoj izložbi, biografskim podacima, kroz uloge koje su igrali, originalnim fotografijama i crtežima Milisande Milović, sem dvoje koji su rano završili pozorišnu karijeru, svi su dosta dugo bili na srpskim scenama. Među njima Jovanović posebno izdvaja Jevtu (1861-1917) i njegove sinove Milorada (1896- 1990) i Stanoja. Po njegovim rečima, osnivač dinastije, koji je ostavio lepe tragove, bio je izuzetna ličnost i spadao je među najdarovitije glumce druge generacije SNP.

Ostavio je znakove onakve glume kakva je bila kod Pere Dobrinovića, neke tipove je tako tumačio da niko posle njega nije bio ni približan tim ulogama. Kako je sam govorio, glumio je uloge raznih žanrova ali je “većinom iznašao na pozornicu dobroćudne starine i tipove našeg naroda iz raznih krajeva”. Pored zanosa teatrom, on se sa strašću bavio i pronalazaštvom i imao je nekoliko patentiranih izuma koji su bili u svoje vreme vrlo profitabilni. Možda bi, kako kaže Jovanović, bio uspešni industrijalac da nije bilo ljubavi prema teatru. Supruga Ljubica, bila je jedna od prvi srpskih diletantkinja koja je nastupala u putujućim družinama, a zatim postala članica SNP.

Milorad Dušanović se od ranog detinjstva, uz roditelje razvijao uz teatar i učio glumu od poznatih novosadskih glumaca. Karijeru je započeo u SNP u Novom Sadu, a završio u Narodnom pozorištu u Beogradu. U početku je tumačio ljubavnike i druge dramske uloge, a kasnije je uspešno prešao na karakterne likove. I supruga Zagorka, kao i deca Milan i Mirjana bavili su se glumom.

Centralna figura ove porodice, Stanoje takođe je od malena bio vezan za pozorište i statirao u predstavama. Kako je o njemu pisao teatrolog Miroslav Radonjić, posedovao je urođeni šarm animatora i uspevao da stekne nepodeljene simpatije gledalaca. Ostavio je traga u brojnim pozorištima, čak je i u nemačkom zarobljeništvu organizovao logorski teatar, obavljajući dužnost upravnika, reditelja i glavnog glumca, ali je svoje najveće uspehe postigao u SNP.

Ostvario je 180 uloga i režirao preko 4o predstava, a po rečima Radonjića, igrao je sa zapaženim uspehom unoseći se snažnim temperamentom u likove koje je tumačio. Uživao je veliki ugled u pozorišnom kolektivu i gradu, bio je i sekretar, direktor Drame i v. d. upravnika SNP. Supruga Ilinka, takođe članica SNP, ostvarila je veliki broj uloga s pevanjem. Njihova deca, Biserka, glumica, počela je karijeru u SNP, deo života provela je u Brazilu, a po povratku bila je sekretar Opere sa baletom SNP, dok je sin Jefta bio je dugogodišnji glumac Pozorišta mladih ostvarivši na sceni i za decu i odrasle brojne uloge komičnog i dramskog faha.

Sećanja Stanoja Dušanovića, zabeležena u intervjuu “Dnevniku”, iako nisu deo teatroloških studija, takođe su zanimljiva i dragocena, a posebno ona koja se odnose na detinjstvo i prve glumačke korake: Uvek mi je bilo, a i danas mi je, banalno, kad neko počne o sebi da piše u stilu: rođen sam u sirotinjskoj porodici. Ja sam rođen i odrastao u gospodskoj sirotinji, to je strašno! Kad sam kao mališan govorio da mi je otac glumac, zvučalo je to u ono vreme kao da sam rekao da sam dete nekog barona ili grofa.

Takva su to vremena bila i tako se na glumca gledalo. A u našoj kući – vraga u kući, u stanu! – u Almaškoj ulici, bolje smo poznavali ponekad glad nego sitost. Za vreme onog rata, u dvorištu se smestila kuhinja austrougarske vojske. Pozorišta zatvorena, ni od kud ništa, gladuješ. A vojnička kuhinja bogata. K’o sad da gledam kako nekim velikim viljuškama vade bogato komade kuvane govedine, a pasulj! Sa suvim mesom. Kad se vojska nahrani, kuvari ostatak dele sirotinji i bogami, sav se komšiluk tako prehranjivao. Moj otac bi me ubio da sam stao pred taj kazan. Jednom je tako skoro i bilo kad nisam uspeo da odolim pasulju sa suvim mesom.

Od mladih dana pa tokom cele svoje karijere, Stanoje Dušanović je sakupljao građu o srpskom teatru, imajući svet koliko je to važno za buduće istraživače i najzaslužniji je što je sačuvana bogata dokumentacija kako o njegovoj porodici, tako i o drugim glumcima i rediteljima sa kojima je sarađivao, ali i brojne anegdote i priče iz pozorišnog života tog vremena. Ta dragocena zaostavština čuva se u Pozorišnom muzeju Vojvodine koji je i priredio ovu izložbu.

Knjiga u znak sećanja

Na otvaranju izložbe u SNP, Zoran T. Jovanović je podsetio da se približava 30 godina od smrti Stanoja Dušanovića, i predlažio Pozorišnom muzeju Vojvodine da se u znak čuvanja uspomene na ovog glumca priredi knjiga njegovih tekstova, među kojima ima sjajnih portreta kolega, ali i zanimljivih anegdota koje odslikavaju vrlo plastično mnoge ličnosti, događaje zapretene ili potpuno zaboravljene. Predložio je i ustanovljenje nagrade koja bi nosila ime Dušanovića, a dodeljivala bi se najboljim istraživačima, arhivarima pozorišne i kulturne istorije u Vojvodini, kakvih ima u svakom mestu gde postoji teatar.

(Dnevnik)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike