Složena vrenja umetnosti

Četvrto međunarodno trijenale proširenih medija nastupa pod nazivom „Rekonekcija“. Reč je o ponovnom povezivanju svih fragmentisanih umetničkih scena i aktera. Mihailo Ristić i Vladeta Stojić natkrilili su ovogodišnje Trijenale novom i pažljivo promišljenom koncepcijom. I samo neko ko se ne snalazi u složenim vrenjima današnje umetnosti, može zameriti „izostanak plana i koncepta na svakom koraku“. Najnovija koncepcija Trijenala radi na povezivanju pristupa kojima je zajedničko prevazilaženje stvaranja u tradicionalno podvojenim rodovima umetnosti. Mada na izložbi ima i eksponata koji pripadaju grafici, slikarstvu i skulpturi, više ih je usmereno ka proširenju medija i njihovoj sintezi. Podrobniji naslov obaveštava da Četvrto trijenale obuhvata proširene medije, multimedijalne umetnosti i umetnosti novih medija. Uprkos tome, moguće je uočiti dva glavna pristupa. Jedan pristup tiče se daljeg razvoja ideje proširenih medija. Za razliku od prethodnih Trijenala, na kojima su svi zastupljeni vidovi umetnosti bili poistovećeni s proširenim medijem, na ovome Trijenalu prošireni medij stiče značenje koje logički proizlazi iz značenja njegovog imena i statusa ULUS-a i Sekcije proširenih medija. A pored proširenih medija, u okvir cele manifestacije ulaze i multimedijalne umetnosti i umetnosti novih medija, pri čemu se novi mediji najčešće mogu sagledati u okviru proširenih medija. Smisao koji proširenje ima u jednočulnim i jednomedijskim vizuelnim umetnostima odnosi se na fotografiju, nemi film, na materijale Alfreda Reta, bezvučni video, bezvučnu i asemantičku animaciju i drugo. Ovaj pristup znači definitivno nađenu osnovu za stvaranje pod okriljem poetike proširenih vizuelnih medija, koja više ne služi pripremi za prelazak u sintezu. Pročitajte još – TRIJENALE MALE GRAFIKE U JAPANU: Nagrada Snežani Petrović U toj oblasti nailazi se na više kvalitetnih radova. Izvanredan rad je „Francuska šibica“ Dragana Jovanovića, u kojem se bez reči ostvaruje značenjska, simbolička poruka da novi medij – video prevazilazi stari – sliku na platnu, i još jednom se makluanovski opominje da je stari medij sadržaj novog. Dobro pogođeni medijski odnos čini zanemarljivom neistinu da je video vredniji od slikarstva. Kolika je mogućnost daljeg proširivanja vizuelnih medija pokazuju video-instalacije Virgila Widricha tx-reverse 360 i tx-mirror, od kojih je druga interaktivna. Osvežavanje redi mejda kao proširenomedijskog rada donosi „Ulaz“ Aleksandra Rafajlovića. Mogu se još istaći i radovi „Praznina“ Marine Marković i „Zazidavanje“ Katarine Jovanović. Drugi pristup predstavlja superponiranje dva i više raznočulnih medija u ostvarivanju sinteze. Jer, uvođenje, na primer, muzike uz sliku nije proširenje nego sinteza. A smatram da nju nije moguće sprovesti pod okriljem ULUS-a zbog likovnih obeležja toga udruženja koje ne može biti kompetentno za muziku, književnost i igru. U svakom slučaju, činjenica nedovoljnog vladanja nelikovnim medijima verovatno je uticala i na prisustvo manjeg broja uspelih radova iz oblasti sinteze umetnosti. No, ipak se mogu istaći video-radovi „Monolog algoritma“ Vladimira Jolera / K. Szymielewicza, Machine in the Wilderness Damona Mohla i postavka Nikole Šuice, inspirisane beketovskim apsurdom. Nije usamljeno gledište da je Četvrto trijenale dosad najuspelije. Njegov značaj je, pre svega, u njegovoj unikatnosti. Ono je jedinstveno po obuhvatanju raznovrsnih vizuelnih pojava od kojih je neke teško i svrstati u postojeće forme izražavanja. Ništa manje nije značajno ni to da Trijenale ima međunarodni karakter. Organizovanje Trijenala bio je podvig, s jedne strane, s obzirom na broj učesnika, raznovrsne zahteve, prezentacije njihovih radova, obezbeđenje tehnike, i s druge – na odsustvo svakog finansiranja. Gotovo kao da zvanične institucije kulture imaju zazor pred svim onim što Trijenale otkriva, jer uopšte nisu podržale ovu međunarodnu manifestaciju.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike