„SJAJ U OČIMA“: Sedma knjiga iz edicije „O psima i ljudima“

Sedma knjiga iz edicije „O psima i ljudima“, pod nazivom „Sjaj u očima“, autora Ratka Božovića i Marijane Rajić, u izdanju „Čigoja štampe“, delo je vredno pažnje, koje govori o zajedništvu čoveka i psa. Kakav je to suživot, svedoče nadahnuti zapisi njihovih ljubitelja. Oni pokazuju da je vrednost tog odnosa i u tome što sjaj u očima ljubimaca i njihova razigranost, čoveka može, bar za trenutak, učiniti srećnim. Tako komunikacija čovek – pas postaje imperativ uzajamnosti. Psi se raduju, tuguju i strahuju. Stanja u kojima se čovek nađe, kao što su stres, nervoza i bes, po pravilu, stižu do njegovih ljubimaca, koji na njih reaguju, uvek blagotvorno i smirujuće. Autori ovog spisa posebno ističu da je uzajamnost igraćeg sveta dece i njihovih ljubimaca, od nemerljivog značaja za rađanje ličnosti koja voli svet prirode i izazove igre. To je način za „ugrađivanje“ trajne ljubavi. „Odnos između ljudi i njihovih ljubimaca temelji se na dubokim emocijama. I kad se kontakt ostvari i u najranijem detinjstvu, on ostaje tokom celog čovekovog života. Roditelji koji imaju dobru strategiju u osmišljavanju bogatstva komunikacije svoje dece ne zaboravljaju na prisustvo ljubimaca. Decu, naročito one najmlađe, neophodno je naučiti da njihovi ljubimci nisu igračke već bića koja se moraju prihvatiti sa ljubavlju, bez tumbanja i čupanja. Kontakt sa toplim krznom ljubimca ne može zameniti ni virtuozno napravljena igračka, koja, ipak, pripada veštačkom svetu. Radost igranja, uzajamnost ljubavi i vernosti podstiče zdravo uzrastanje. Ta igra jeste obzorje slobode, koju prati spontanost i poželjnost. Razigranost i polet volje važne su pretpostavke za stimulisanje razvojnih mogućnosti i dece i ljubimaca, svega što je latentno, potisnuto, uspavano, a što bi trebalo osloboditi kao životni aktivizam, kreativnu maštu i stvaralački potencijal.“ navodi profesor Ratko Božović u predgovoru knjige „Sjaj u očima“. Ratko Božović Marijana RajićDobar prijem sedme knjige i status bestselera uslovio je i drugo, dopunjeno izdanje predstavljeno na ovogodišnjem Sajmu knjiga. Za njega su svoje priče, pored ostalih napisali i novinari Svetislav Basara, Dragana Kanjevac, Aneta Ivanović i drugi. Zahvaljujući Mini, supruzi Nebojše Glogovca, čitaoci su dobili priliku da se podsete i ovog dela duše prerano preminulog glumca, koji je svoja iskustva sa četvoronožnim ljubimcima opisao u četvrtoj knjizi serijala, „Šapa u ruci“. „Do sada je, za naše knjige, svoje priče podelilo preko četiri stotine ljudi iz kulturnog i javnog života Srbije – pisci, novinari, naučnici, doktori, umetnici različite orjentacije, i sve one su, u velikoj meri, doprinele promeni svesti ljudi da psi nisu samo čuvari kojima je mesto na lancu sa ostacima od ručka. Takođe, apelovali smo na udomljavanje, odgovorno vlasništvo, sterilizaciju, prijavljivanje zlostavljača i onih koji maltretiraju ova nemoćna stvorenja, a na promocijama sakupljali hranu i novac, koje smo donirali udruženjima i pojedincima koji brinu o životinjama sa ulice. Deo prihoda od prodaje se, takođe, donira za istu svrhu. Sve ove knjige su svojevrsno zavirivanje u emocije onih, koji pišuću o svojim psima, zapravo, pišu o sebi. Poruka ove, kao i prethodnih knjiga, je širenje svesti o tome da su psi bića koja potpuno zavise od čoveka i njegove (ne)ljudskosti, u svakom smislu. Zauzvrat dobijamo bezuslovnu ljubav, zauvek, dok se te oči ne zatvore.”, kaže za Novosti online, Marijana Rajić, koautor, i predstavlja nam nekoliko priča, koje možete pronaći u ovim predivnim, poučnim i pre svega humanim knjigama, koje nas, u svakom smislu, uče da budemo bolji ljudi. Prof.dr Marina Bujko “Devetogodišnja devojčica odlazi u drugu školu, u udaljeni grad. Živeće u stanu, a tu, za psa kao što je Mur, nema mesta. Presuda je doneta – Mur ostaje, iako je tada i on mogao da putuje i to bez pasoša za pse. Nikada im to nisam oprostila. Nisu se mogli iskupiti ni pokušajem da mi Mura zameni sijamska mačka. Taj dan odlaska, plač i očaj devojčice, ispred kompozicije koja kreće kao vlak, a stiže na odredište kao voz, nalazi se u nizu onih sećanja, koja i danas zamagle moje oči. Nije mi žao odraslih. Bili su u zabludi. Mislili su jedni da plačem što ih ostavljam, a drugima se činilo da su to, možda, suze zbog uzbuđenja i odlaska u neki drugi, novi svet. Međutim, bila je to samo moja neizmerna tuga i bol što Mur ne putuje sa mnom. Nisam tada mogla da pokažem ljutnju. Kasnije jesam, iako sam se, kao odrasla osoba, trudila da to razumem. Mur ne bi bio srećan u malom stanu na Vračaru. Možda će nekome ovaj deo priče o rastanku od mog prvog četvoronožnog prijatelja, delovati kao nedovršena melodrama; niti je nedovršena, niti je melodrama. Nažalost, Mur je ostao sam. Prestao je da uzima hranu i odlazio je od kuće. Lutajući po Savskom gaju, tražio je mene. Pokušavali su da ga oraspolože na različite načine, ali bezuspešno. Mur nije voleo da vidi reku Savu ispod mosta i zato se kretao kolovozom. Tu, na tom mostu je stradao. Doneli su ga i našao je svoj večni mir u bašti, tamo gde su rasle jagode.”Nebojša Glogovac “Imao sam pse celog života, i još uvek ne znam otkuda u meni ta potreba za psom – to je neko živo biće, neki ljubimac, neki tvoj drug koji te obožava i prati – kad zaspiš, uvali ti se u krevet ispod nogu kao senka, pretvori se u neku „fleku” koja curi, i nemaš snage da ga odgurneš. Pas te puni nečim dobrim, stalno ti pokazuje šta je to ljubav, i tako strašno navikneš na njega da, kad ga nema, sve postaje ogromna praznina, kao da ti neko dete fali. Meca je imao tri meseca kad je postao član naše porodice, doveli smo ga 30. maja 2006. Po Mecu sam svečano otišao zajedno sa svojom decom u jedno selo pored Sombora, kod gospodina Vlade Zrnića, koji ima odgajivačnicu pasa, i nekako sam oduvek želeo da imam baš srednjeg šnaucera, iako nemam pojma zašto. Na Mecu smo naleteli tako što nam je on prvi prišao, a stigao je u Beograd ispod papučice od gasa, toliko je bio uzneveren od straha, da je morao da se sakrije. Najpre ispod sedišta, a onda se zavukao ispod papučice kod kočnice, tako da umalo nismo izginuli vraćajući se iz Sombora, pošto zbog njega u jednom trenutku nisam smeo da zakočim. Srećom, sve se dobro završilo, a Meca je lako prošao prvu fazu adaptiranja – odmah je počelo naše međusobno obožavanje. Ne postoji događaj da je Meca nekoga spasio, ili da je nekome učinio neko dobro delo. Najlepše u Meci je to što je potpuno svoj – tvrdoglav je prilično, ima lovačke instinkte, i to njega jako vuče. Šnaucer u prevodu znači “njuška”, neko kome je njuška glavni organ, i potpuno je opsednut mirisima. To Mecu baca van njegove volje, ali mi se to jako i sviđa. Nije preterano razmažen, ne uvaljuje se u krilo, obavezno mora da pozdravi sve goste koji dođu, onako veselo i blesavo, dok ne obrate pažnju na njega i pomaze ga. Onda ide „svojim poslom”. Ponekad, kad mu je neko jako drag, donese mu neku svoju igračku da se pohvali, i to je sve. Topao je, ima tu iskrenost koju životinje nose, tu čistotu koja je neodoljiva, i, u suštini, svi događaji sa Mecom svode se na njegove užasne nestašluke. Čini se da se od Mece može naučiti samo to kako je lepo i pametno igrati se i lenčariti. Postoji, međutim, jedna divna stvar koju sam naučio od Mece, a to je da je svaki trenutak novo iskustvo – makar bila ista ulica, ista šetnja, isti park, uvek su svi ti mirisi potpuno novi i očaravajući. Tu radost izlaska, tu radoznalost njušenja svega, ja to zovem Mecino „čitanje novina” – ko je prošao, ko je bio, šta je radio, muško – žensko, sve to Meca sazna iz tih bandera i žardinjera, iz automobilskih guma, travnjaka. I mada sve izgleda isto, Meca mi pokazuje da je sve oko nas ipak novo, drugačije, i da se životu iznova treba radovati svakog dana. Rodoljub Šabić „I zaista, mala pametna glavica dovela je svog gazdu u naš kraj, u Savamalu. Tu smo ga, uz pomoć prijatelja, znatno kasnije, pronašli. Bio je vidno uzbuđen i povređen, prilično ozbiljno ranjen, očito u okršaju sa nekim znatno krupnijim psom. Bilo je, sigurno me razumete, zaista divno videti ga. Bili smo presrećni, Dragana je, mislim, i zaplakala. Mile je ostao avanturista, ali „umereni“, ovakve opasne avanture više nije ponavljao. A ostao je stručnjak za popravljanje raspoloženja i tu sposobnost razvio do neverovatnih granica. On i njegovo iskreno oduševljenje što te vidi, čine svaki povratak kući, čak i kad ukućani nisu tu, lepim, bar malo popravlja i najgore raspoloženje i čini život lepšim. Svaki put, kad me na pragu moje kuće, dočekaju visoko podignuti repić, „antena“ koja se pomera u neverovatnoj frekvenciji i dva mala pametna oka i sjaj u njima, ja se setim one divne sentence : „Mi njima dajemo višak vremena, prostora, hrane i ljubavi. Oni, zauzvrat, nama daju sebe cele. Ugovor sa psima je najbolji ugovor koji je čovek ikad sklopio.“ “Postoje osobe koje su svoje živote podredile i posvetile spasavanju ovih stvorenja. Divim im se. Kada preko društvenih mreža vidim kakve sve žrtve podnose, ne znam koju bi im vrstu ordena trebalo uručiti. Njima, zapravo, orden nije ni potreban. Sve što traže je šaka hrane, da mogu da je proslede dalje tim gladnim, ostavljenim ustima. Da ih ovde ne nabrajam, njihova imena su dobro poznata u svetu društvenih mreža i u grupama koje se bave zbrinjavanjem, udomljavanjem, pomaganjem. Pomozite im. Pomažući njima, pomažete i svim tim napuštenim, ostavljenim, izbačenim dušama. Delite postove, možda neko zahvaljujući Vama pronađe dom i mir koji zaslužuje. Jer niko od njih nije sam birao da bude odbačen, izbačen, da dođe na svet jer mu je gazda mislio da će štenci moći lepo da se prodaju i da se od njih zaradi. Ili prosto misli da su sterilizacija i kastracija nešto neprirodno. Sjaj u njihovim očima izvorno je nešto najprirodnije, najveselije, najiskrenije sa čime se možete sresti u ovo vreme otuđenosti kada ljudi skreću pogled jedni od drugih. Njihove oči umeju da se raduju, pokažu kada vole (a vole uvek), nema stida, nema ograda niti kalkulisanja. Suva, oslobođena i neomeđena emocija. Ako išta možete da učinite da ne zgasne ili da makar bude kakav je bio, uradite to.” snažna je poruka Marijane Rajić u pogovoru knjige “Sjaj u očima”, koju bi svi morali da shvatimo i prihvatimo. Jer, samo tako ćemo, kao što rekosmo, postati bolji ljudi.

(Vеčernje novosti)

Напишите коментар