Rudiger Zuhsland: Nacisti su imali „fabriku snova“

U INTERNACIONALNOM takmičarskom programu „Granice“ 46. Festa, nagrada žirija za najbolji film pripala je izuzetnom dugometražnom dokumentarnom ostvarenju „Hitlerov Holivud“, nemačkog autora Rudigera Zuhslanda, koji je oduševio i festivalsku publiku. Reč je o dokumentarcu koji prvi put prikazuje najmračniju i najdramatičniju epohu u istoriji nemačkog filma, period između 1933. i 1945. godine, kada je proizvedeno više od hiljadu dugometražnih filmova. – Filmska industrija u nacističkoj Nemačkoj bila je državni, strogo cenzurisani projekat, a u isto vreme ona je želela da bude prihvaćena kao nemačka „fabrika snova“ – kaže Zuhsland, poznati berlinski novinar, predavač i pisac u oblasti filma, koji je angažovan i kao selektor programa na filmskim festivalima „Manhajm-Hajdelberg“ i „Ludvigshafen“. Rad na dokumentarcu koji nam osvetljava kako je firer sa svojim saradnicima filmskom propagandom uticao na svoj narod, trajao je dve i po godine. – Hitler i njegov ministar propagande Gebels želeli su da stvore „novi Holivud“, zato što je film najubedljiviji način stvaranja iluzije, i mislim da je ceo taj režim nacista pravljen kao veliki film – obećavan je srećan kraj, pun nade, i ljudi su jurili u bioskope zato što je tu bilo mnogo prijatnije nego u realnosti. To je bila njihova paralelna stvarnost, koja je i veoma opasna – objašnjava Zuhsland, ističući da su nacistički filmovi poručivali da je laž opravdana i da postoje dobre strane obmane, što kao fenomen vidimo i u dokumentarcima Leni Rifenštal, u kojima je firer glavna zvezda. – Ne bih „Hitlerov Holivud“ nazvao dokumentarcem, već esej-filmom, jer u toj priči postavljam pitanja koja nisu samo u vezi s prošlošću, nego su možda važnija za naše vreme. Neka od njih su, recimo, kako se u narodu lako razvija fašizam. A fašizam je kombinacija bede, straha i idola, i neke vrste podilaženja ljudima koji su moćni. Tu je i večno pitanje odnosa umetnika i vlasti, kao i pitanja otići ili ostati u diktatorskim režimima, da li odustati od bavljenja svojim poslom ili pristati na taj režim. Mislim da je veoma važno da nađemo te odgovore, jer se i u ovim našim demokratskim vremenima ljudi koriste istim tehnikama u političkoj propagandi kao u doba Trećeg rajha – ističe Rudiger Zuhsland. GEBELS KAO KLASIKA NA pitanje šta je ono najvažnije što možemo da naučimo iz njegovog filma, Rudiger Zuhsland kaže: – I danas se ljudi pitaju, kao i nekada u prošlosti, šta smeju a šta ne smeju glasno da kažu. Jer živimo u vremenu nepisanih pravila, i naše novo doba postistine ne vodi računa o činjenicama. Zato se i sada često može čuti da je Gebels, zapravo, pobedio, jer njegov mehanizam i dostignuća u propagandi važe i danas, upražnjavaju se, samo su u funkciji krupnog kapitala, a ne rasne ideologije, iako ni rasna ideologija nije bila bez povezanosti s kapitalom. Gebels je vrhunska klasika u oblasti propaganda, treba je proučavati da bismo bolje razumeli šta nam se dešava.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike