PRIČE O MERAMA: Gore i dole

IZ pera prvorazrednog srpskog pripovedača i romanopisca Gorana Petrovića, koga su širom sveta već upisali kao velikog autora, pred čitaocima „Večernjih novosti“ nalaze se dela iz ciklusa „Priče o Merama“. Jednom mesečno, u Kulturnom dodatku, naš list ekskluzivno objavljuje ove Petrovićeve književne bisere. Nedavno sam bio u Rimu. Prvi put u životu. Žena i ja smo posetili sve ono što se preporučuje u vodičima. Pošto je naš boravak potrajao duže od uobičajenog, turističkog, imali smo prilike da vidimo i mnogo više, a nekima od najčuvenijih mesta vraćali smo se u nekoliko navrata. Tako smo dva puta bili u Vatikanskim muzejima. Veličina i količina onoga što je tamo izloženo u potpunosti opravdava množinu u nazivu. Pomisao na ono što nije izloženo, i uopšte, kako je sve to do Vatikana dospelo – daje kompleksu dodatnu dimenziju. Bilo kako bilo, taj prvi dan u Vatikanskim muzejima proveli smo trudeći se da ništa ne preskačemo. Krenuli smo od drevnih civilizacija. Imajući u vidu da su muzeji zaista ogromni, a većina posetilaca za njih može da izdvoji tek nekoliko časova, mape-vodiči obilaska, kao i brojni putokazi, predlažu razne prečice. Recimo, one koji ne bi da se zadržavaju u salama starog Egipta ili Mesopotamije, one kojima su krupnooki portreti iz Fajuma ili krhke antičke vaze nezanimljivi, njih ti muzejski planovi ili putokazi mogu da izvedu pravo pred skulpturu skladnog Apolona Belvederskog, ili tragičnog Laokonta i njegovih sinova. Bilo je nečeg nedostojnog u ovom prenebregavanju čitavih epoha, u toj gužvi koja je povremeno ličila na gužvu u metrou, na ulazu u hipermarket u doba rasprodaje, ili pred blagajnom fudbalskog stadiona. Bilo je i nečeg trivijalnog u svitkanju mobilnih telefona i selfijima čiju pozadinu čine vrhunci civilizacija. Ovo nije nikakva osuda, već smo dovoljno osuđeni time što u našem dobu svega ima, samo nam sve češće ponestaje vremena. Ipak, mi smo imali tu sreću da ne moramo da žurimo, da možemo da sačekamo da se žamor vođene grupe turista udalji, pa da ugrabimo trenutak-dva samoće ispred nekog oblika sušte lepote. Zato i nismo stigli da obiđemo sve muzeje. Zato smo, od kolekcije do kolekcije, od sale do sale, tek pred kraj dana stigli do Sikstinske kapele. Zapravo, shvatili smo u jednom trenutku, najviše posetilaca od samog početka hrli u tom pravcu, mnogi koristeći već spominjane prečice koje preporučuju muzejske mape-vodiči. Svi tamo hitaju zbog Mikelanđela i čuvene tavanice, pa je zato tamo i stalna gužva, ljudi kroz ovu kapelu najčešće prolaze bez ikakve mogućnosti da se u njoj i zadrže. Kasnije sam pročitao da smo žena i ja, mada slučajno, postupili najbolje. Zato što smo sve što prethodi kapeli obilazili polako, u nju smo stupili tek jedan sat pred zatvaranje muzeja, kada je ljudi manje, kada može da se sedne na klupe uza zidove i kada čovek najpoznatiju tavanicu na svetu može da gleda koliko-toliko u miru. Ne bih da opisujem šta smo videli, to znaju i oni koji tamo nisu bili, pošto ne verujem da ima ljudi kojima nije poznato o čemu govorim u ovoj priči. Uglavnom, u Sikstinskoj kapeli smo zadivljeni proveli gotovo pun sat, a kada smo iz nje izašli, shvatili smo da je još mnogo toga ostalo da se obiđe, a radno vreme muzeja ističe. Čuvari su nas već opominjali. Tada smo rešili da se vratimo kroz nekoliko dana i razgledamo sale do kojih te večeri nismo stigli. Tako je i bilo. U tom drugom navratu ubrzano smo prošli delovima muzeja koje smo već posetili. Ubrzano, ali zapravo sporije. Tog dana je vladala izuzetna gužva, prosto smo mileli prepunim salama, čekali u podnožju zatisnutih stepeništa ili pred vratima, pa sam predložio mojoj ženi da zaobiđemo Sikstinsku kapelu, ne samo zato što nisam želeo da se tamo još više tiskamo već i zbog toga što nisam hteo da narušim utisak od pre nekoliko dana. E sad, da li zato što svi muzejski putevi prolaze kroz nju, kao što svi putevi vode u Rim, da li stoga što na vreme nisam uočio putokaz koji bi nam omogućio da zaobiđemo kapelu – tek mi se opet nađosmo u redu pred njenim ulazom, nazad se nije moglo… Bio sam nesrećan, nekoliko puta sam poput deteta ponovio svojoj supruzi da želim da pamtim svoj boravak ispod Mikelanđelovih freski od pre nekoliko dana, a ne ovaj užasavajući metež… Hvala svim ženama, one uvek imaju neki dobar predlog. Moja supruga je rekla: „Dobro. Hajde onda da sada ne gledamo tavanicu, već da gledamo samo ljude kako gledaju tavanicu, to prošli put nismo radili…“ Začkiljio sam, zvučalo je neobično, proći kroz Sikstinsku kapelu a ne podizati pogled, već samo posmatrati druge kako podižu pogled… Da, to je bio dobar predlog. Ne tvrdim da baš nijednom nisam iznova pogledao nagore, ali se može reći da smo tih četvrt časa ponovnog boravka u Sikstinskoj kapeli uglavnom proveli gledajući druge kako gledaju. Pročitajte još – EKSKLUZIVNO PRIČE O MERAMA: Veličina reči I tek tada, kada sam sažeo, spojio gornje prizore od pre nekoliko dana i ono što sam u drugom navratu video dole – tek tada sam dobio potpunu sliku. Ono gore, nisam želeo da opisujem, računajući da je previše poznato. Međutim, ono što sam video dole, to bih rado opisao, ali nisam siguran da li umem… Lica ljudi ozarena veličanstvenom lepotom… Lica ljudi svih boja, rasa, nacionalnosti, čak i religija, sada sjedinjena u miru pod tom tavanicom… Lica ljudi koji govore različitim jezicima, ali sada deluju skladno… Lica ljudi koji su do maločas žurili jer je još mnogo toga u Rimu ispred čega žele da se fotografišu, ali bi sada ovde da ostanu što duže mogu… Lica ljudi obučenih neprimereno, kao da su pošli na planinarenje, ili onih koji previše pažnje polažu na modu, a ovde jednakih u tom svečanom hodu… Glave koje su podignute, zabačene do bola u vratu… Usne koje su razvučene u blagi osmeh… Oči na ivici suza… Nozdrve koje se šire, jer čovek pod tim svodom dobija neodoljivu potrebu da diše duboko… Adamove jabučice koje igraju, krvne žile koje se nadimaju, vidno pulsiraju… Bio sam duboko potresen – ono gore se ne može sagledati ako se prenebregne ono dole. Bez onoga gore, bila bi to masa, množina koja tek tako prolazi, povremeno se gurajući, gazeći, boreći se za mesto… Ovako, to je bila procesija, ophod… Litija u slavu, za neke, uzvišenog Gospoda, za neke, najuzvišenijeg oblika ljudskosti. Bili smo isti pod tom tavanicom, ne zato što je simbol sakralnosti, neki bi rekli i pohvala telesnosti, već stoga što je i simbol savršenstva umetnosti. Svi smo bili dole, a kao da smo bili gore. A odozgo, sa tavanice pružene ruke kao da su i nas doticale, grlile… Gledajući ljude oko sebe, shvatio sam i kako sam ja verovatno izgledao nekoliko dana ranije, dok sam samo gledao samo gore. I namah mi je bilo bolje. I namah sam, umesto manjka nade, osećao da svet ima lepše strane. A svojoj ženi sam rekao: „Hvala ti!“ Izašli smo iz Sikstinske kapele.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike