Preko TRN-a do zvezda: Dvadeset pet godina od smrti legendarnog urednika „Novosti“ Jovana Hadži-Kostića

GOSPODO političari, ostavite višak strasti za krevet. Ako ne možete, zameniće vas mlađi. Tako je političarima poručivao jedan čovek u neka davna predizborna vremena. Ali, izgleda da te poruke važe za sva vremena. I danas zapanjujuće aktuelne, žestoko probadaju stvarnost kroz najbolnija mesta. Dakle, Jovan Hadži-Kostić, legendarni pisac rubrike TRN „Večernjih novosti“. Sada je tačno 25 godina od kada se preselio u nebesku redakciju našeg lista. Zato su preostali redovi njemu u čast i sećanje. Jedinstveni Joca, od davnina prezimena Hadži-Kostić, bio je pravi hadžija novinarske satire. Čuveni Vlada Bulatović Vib bez imalo sujete davno je napisao: „Ljudi od duha su toliko retki da ih treba proglasiti za svece. Među njima i Svetog Jovana H. K., koji je aždaju probo trnom. I kao što Kinezi leče iglama, tako i doktor Hadži-Kostić bode trnjem u bolesna i slaba mesta.“ Njegove redakcijske kolege izračunale su da je tokom više od tri decenije, pišući iz dana u dan, stigao do fantastične brojke od 60.000 „trnova“. Pride, napisao je na stotine intervjua, reportaža, izveštaja, komentara… Kada bi se taj put merio jednom rečenicom, mogao bi da se naslovi ovako: Preko TRN-a do zvezda.Deo redakcije „Večernjih novosti“ Na tom putu imao je dosta suočavanja sa pravosuđem, ali nijedanput nije osuđen. Niko nikada nije dokazao da je objavio neku laž. A to što nekim vlastodržačkim potezom nije bacio pero u trnje, mogao je da zahvali, kako je sam govorio, velikoj sujeti moćnika, koji su u TRN-om opletenim rukovodiocima uvek prepoznavali svoje rivale, a ne sebe. Često su ga pitali odakle mu tolika džebana za rubriku. A on bi odgovarao: „U našoj lepoj domovini dnevno se dogodi znatno više od pet gluposti i svinjarija, a u TRN samo toliko može da stane.“ Sa svim tim obračunavao se bez mržnje, osvetništva ili zlobe. Svakodnevno je dobijao brojna pisma, a jedan čitalac mu je napisao da u njemu čuči genije. Zahvaljujući mu na lepim rečima, Joca je ipak odgovorio: „Što se tiče čučanja, lično mislim da više vredi novinar koji stoji uspravno, nego genije koji čuči!“Mihailo Rašić i Jovan Hadži Kostić Ni pred kim naš Joca nije čučao. Svoje „trnove“, bez ikakve uredničke crvene olovke, predavao je kuriru Kosti, a ovaj ih direktno nosio na prelom. Govorio je: „Ako kolega Kosta nema ništa protiv, neka ide u štampu!“ I dok se rotacija uveliko vrtela, znao je da svrati kod našeg sekretara Toze na čašicu razgovora. U tom sobičku „tri sa dva“ nastavljale su se usmene novine. Pamtim kada nam se jedan kolega, koji je od rođenja imao kraću nogu, vratio sa bliskoistočnog ratišta. Nazdravljajući što je izvukao živu glavu, Joca mu je rekao: „Naravno da te nije hteo metak, kad ideš u cikcak.“ I svi prasnuše u smeh, a naš ratni izveštač najviše. Taj sobičak uglavnom je bio Zvezdina ispostava, a Joca je bio veliki zvezdaš. Puštali su i mene, partizanovca, unutra da – kako su govorili – imaju koga da jede. Na derbije smo išli zajedno, i to ritualno. Prvo na ručak u „Malu Avalicu“, na malu glavu u škembetu. Posle utakmice neki bi spuštali glave, ali uvek pružali ruke boljem. E, ta lepa vremena. Naravno da je Joca dobijao mnoge esnafske nagrade. Jedna se posebno pamti. Kada je Grad Beograd odlučio 1984. da u Oktobarske nagrade uvrsti i nagradu za novinarstvo, Hadži-Kostić je bio prvi dobitnik. Žiri je bio svestan toga da odluka nije baš „na liniji“, pa je (kako je dobitniku u četiri oka došapnuto) iz obrazloženja izbačena svaka kvalifikacija tipa „kritičnost“ ili, ne daj bože, „satiričnost“, te je poručeno da je „podvig u novinarstvu sa tako malo reči iskazati pravičnost, poštovanje i humanost“. Njegovi savremenici su govorili da Joca nije mario za ruže, već je gajio trnje. Jer ruže mogu da budu, i sve su češće, veštačke, a trnje je uvek prirodno. Da li bi to mogla da bude poruka i ovim našim današnjim baštovanima? Bićemo slobodni da to pitanje uputimo umesto Joce.VESELI KOMUNISTI U ona Brozova vremena često smo pred partijske sastanke kuburili sa kvorumom. Naime, deo članstva odlazio je na „visinske pripreme“, u bife na šestom spratu „Borbe“. Kada bi se kasnije pojavili na vratima, Joca bi ih šeretski najavljivao: „Evo stižu veseli komunisti. Sad možemo da počnemo.“Jovan Hadži-Kostić T(AKO) R(EĆI) N(EZVANIČNO) * Narod ne treba tretirati kao decu. On ima samo jednu dečju osobinu: pamti obećanja. * Živimo na Rtu dobre nade, a sad nam nude aranžman za Paklena ostrva. * Dosta mi je avangarde. Narod u avanu, a garda ga tuca. * Nije lako biti na vlasti. Od toga je samo jedno teže: ne biti na vlasti. * Srbi prestaju da se svađaju tek kad više niko ni sa kim ne govori. * Kad sve ovo prođe – bogzna kada će to biti – naši naslednici će moći na miru da izračunaju i gubitke u ratu i gubitke u radu. I da plaču do mile volje. * Da li da skandiramo „Počelo je, počelo“ ili „Gotovo je, gotovo“?

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike