Pozorišna kritika: Siromašni ne idu na rođendane

POSLE vrlo zanimljive predstave „Kičma“, koju je postavio u Mađarskoj drami Narodnog pozorišta u Subotici, reditelj Veljko Mićunović „Radničku hroniku“ režira u Srpskoj drami, kao prirodni nastavak svog istraživanja, započetog u „Kičmi“… Ovoga puta, apsurd radničkog štrajka, kome se do uništenja predaju radnici (nemaju imena, samo brojeve), Mićunović uopštava metodom viđenim u srednjovekovnim misterijima.“Evrimen“ je svako koga se to tiče. A tiče se svih sudionika toliko prizivanog kapitalizma, u kome je trebalo da svima bude bolje, i onima koji piju viski, i onima koji jedu klot pasulj. Kroz niz prizora (uzaludno, ponižavajuće ređanje zahteva radnika gazdi, iznošenje transparenata, od kojih je najbolniji u naslovu ovog teksta, ispovesti radnika, kojima je „novo doba“ razorilo porodični moral i odnose, kojima potrošačko društvo uništava sistem vrednosti i osećanja, štrajk glađu, sa globalnim zahtevima gladnih, završen zahtevom za konkretnu hranu, potresno horsko pevanje „Život je lep“, živa slika, koja podseća na „Slobodu na barikadama“ Ežena Delakroa, srušena potrebom da neko čuva decu, dok žena radi…). Apsurd za apsurdom, do suza. Ishodište ove koliko bolne, toliko i komične u svom ponavljanju, priče (od srednjovekovne torture, preko Delakroa iz devetnaestog veka, do današnjeg dana, u kome su mnogi stvarno gladni i očajni do sečenja prstiju i vešanja) je u večnom miru, u smrti, gde borba za vlast, koja se pokazuje kao nečija (svačija) borba za goli život i dostojanstvo, prestaje, ostavljajući samo setu, neutralna sećanja, koja se, u repetitivnom nabrajanju godina i stradalih gubi u hladnoj statistici, koja uništava svaki idealizam, individualizam, pravdu, herojstvo. Pročitajte još: Pozorišna kritika: Švedsko-ruska letnja noć Ako je to izlaz, kako predstava predlaže, onda sve što je na sceni tokom nešto više od jednog sata trajanja dramske, tragične radnje, dobija potpuno novi izraz. Svaka metafora, ne samo svaka poruka, gubi bitku pred samouništenjem, koje vreba. Drama o smislu radničkog otpora Petra Mihajlovića, koju su dramaturg Slobodan Obradović (precizno srezanim tekstom), scenograf Marija Kalabić (naznakama srušene fabrike), kostimograf Marko Marosiuk (izvrsno odabranim simbolima), reditelj Veljko Mićunović (jasnom, osmišnjenom režijom) sublimirali na čist pozorišni znak, bez ukrasa, ne bi bila tako „udarnička“ bez posvećenih glumaca ovog teatra-mučenika, koji radi u nemogućim uslovima: Srđan Sekulić, Bojana Milanović, Jelena Mihajlović, Milan Vejnović, Dimitrije Dinić, Igor Greksa, Marko Vasiljević i Dimitrije Aranđelović. Zaista je težak zadatak biti individualan i različit u ulozi radničkog „evrimena“. A ovi glumci su baš to postigli. Da budu istinita siromašna deca, nevidljiva za kapitalistički svet. (Kritika je nastala u okviru Kritičarskog karavana, Udruženja kritičara i teatrologa i Ministarstva kulture i informisanja Srbije).

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike