POZORIŠNA KRITIKA: Ritualni aktivizam

U produkciji Slovenskog mladinskog gledališča i Centra za urbanu kulturu „Kino Šiška“ iz Ljubljane, Bitefu dobro poznat umetnik Dragan Živadinov je, u saradnji sa Petrom Mlakarom („Noje sloveniše kunst“), mračni oratorijum o nacisti Odilu Globočniku koncipirao kao kolektivni ritual, što je ovom performansu dalo značaj antičke tragedije, ali mu je oduzelo gledaočevu empatiju. „Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum.“ ironiše megalomanski propagandni glamur, dostojan Leni fon Rifenštal, na način jednog Žana Ženea i „crne mise“ ovog avangardiste apsurda. Oratorijum o suštinskom zlu, koje simbolizuje esesovac Odilo, koji je i na Nirnberškom procesu eksplicitno ostao pri svojim fašističkim uverenjima, po Živadinovu, treba ne samo da opomene čovečanstvo na „fašizam ibermenša“, nego i da se aktivno bori za pravedni svet jednakih ljudskih prava. PROČITAJTE JOŠ: OTVOREN BITEF: Sprečiti povratak nacizma u Evropu Taj efekat, emocije, koja treba da narasta ka kraju predstave, koji je fascinantan (kada, umesto ljudi, ostaju samo imena koncentracionih logora), u velikoj meri izostaje, ometen hladnoćom koreografije hora nacista, koji vodi i objašnjava radnju. Tipično „živadinovski“, gledalac, kao učesnik u predstavi, ostaje fasciniran, kako savršenstvom izvođenja govorne i fizičke radnje na sceni tako i likovnošću predstave, koja je svojevrsno remek-delo. No, ako u pobuni i protestu treba učestvovati srcem, tada su nas strašna vremena, koja su došla posle nacizma, paradoksalno, otupela u reakcijama na političko zlo, zato što ga je bilo previše, i zato što su nam ga mediji pokazali suviše eksplicitno. Uzvišeni „dans makabr“ Živadinova i Mlakara je, uprkos strašnoj temi, ostavio utisak savršenstva i lepote.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike