Najbrže vesti u Srbiji

Poezija je filter za dušu

PESNIČKA nagrada koja nosi ime velikana Milana Rakića za mene ima poseban značaj. Ovo je priznanje Udruženja književnika Srbije, esnafa kojem pripadam. Rakić je bio i ostao pesnik lektire, njegov lirizam je po svemu blizak, i ostao je moj najomiljeniji pesnik. Ovo, za „Novosti“, kaže pisac Veselin Mišnić (1954), povodom priznanja koje je nedavno dobio za zbirku stihova „Pustinjske pesme“, u izdanju „Industrije knjiga“. Ovaj raznovrsni i plodni pisac objavio je više od 30 knjiga, uspešno se ogledajući u raznim žanrovima, kao romansijer, pripovedač, pesnik, esejista, satiričar i aforističar. – Počeo sam kao pesnik, nadam se da ću tako i završiti. Romani i pripovetke koje sam pisao nastajali su nekako u isto vreme kad i poezija. Tu je, kao verni pratilac i neka vrsta kontrole savesti, bila prisutna i satira, a u poslednjoj deceniji je sve izraženija kritička misao i esejistika. U ovim žanrovima, po potrebi, plivam kao riba u okeanu.PROČITAJTE JOŠ – Država odustala od „Rakića“ U nagrađenoj knjizi „Pustinjske pesme“ najviše je ljubavnih, odnosno lirskih pesama, nastalih u poslednjih petnaestak godina, o čemu Mišnić kaže: – Ne mogu nikako da se pomirim sa sve prisutnijim uverenjem da je lirika u današnje vreme mrtva i da je jedan prevaziđeni poetski koncept. Apsolutno sam uveren da prave poezije, one koja traje, nema bez čistih emocija. Dok se bude pisala poezija, biće i lirike.ISKORAK U SATIRU MOJ iskorak u satiru nimalo nije slučajan, a duboko sam uveren i površan, što možda potvrđuju i prestižne književne nagrade za satirično stvaralaštvo, kao što su Domanovićeva i Kašikovićeva. Inače, mislim da su u današnje vreme sve nagrade značajnije za vidljivost nagrađenog dela nego za pisca. Nagrađenu knjigu zatvara pesma od čak 350 stihova, gotovo poema, „Amarkord“, koja je ispisivana punih 30 godina, od 1981. do 2011. – Možda je rađanje pesme trenutak. Životu pesme kad se nađe u knjizi je podarena večnost, onome ko je pisao, svakako nije. Pesmu „Amarkord“, čiji je naslov uzet po legendarnom Felinijevom filmu, a znači „Sećam se“, takođe je jedno sećanje, preraslo u borbu s nezaboravom. Pesma je imala i neobičan javni život, naime, saznao sam da je njenu prvobitnu verziju podgorički glumac Džoni Hodžić na javnim nastupima govorio više od 1.000 puta. Zbog toga sam je u kasnijim verzijama njemu i posvetio. Ona se pretvarala u poemu koja je pomalo sarkastično odslikavala neko drugo vreme, neku našu mladost. Kao nov glas u našoj poeziji, Mišnića je svojevremeno prepoznao i veliki Miroslav Antić, napisavši i pogovor za jednu od Mišnićevih ranih pesničkih knjiga, u kome je istakao i ovo: „Ovo, bez sumnje, nije poezija samo sadašnjeg vremena, već eho nekog govora koji se među zubima i na jeziku naslućuje kao artikulacija onoga što se tek priprema u jedno sutra koje dolazi.“ PROČITAJTE JOŠ – U UKS uručene nagrade „Milan Rakić” – Kad god se setim tih vremena i Mike Antića, pomalo se setno vratim njegovoj božanstvenoj poeziji. Od njega sam učio šta je značaj lepe poezije, kako za njenog tvorca, tako i za život naroda. Govorio je da je poezija filter za dušu. Mika je bio najveći boem kojeg sam upoznao, i doživljavao sam ga i kao bliskog prijatelja, iako je od mene bio puno stariji. Nažalost, prerano je otišao, kao i Kiš, kao i Brana Petrović, kao i mnogi drugi moji omiljeni pisci i prijatelji. Jednom davno, Kiš mi je rekao da ne postoji savršena knjiga, pa ni savršena pesma. Ovaj njegov savet ozbiljno sam shvatio i prihvatio kao neku maksimu u svom ukupnom stvaralaštvu.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike