Najbrže vesti u Srbiji

Počeo 62. Međunarodni beogradski sajam knjiga

Do 29. oktobra, pod sloganom "Ključ je u knjigama", ljubiteljima pisane reči pod kupolama Beogrdskog sajma predstaviće se 450 izlagača iz Srbije i inostranstva.

"To je jedan sjajan način da se prezentuje književnost, ne kroz nacionalni spektar nego kroz pitanje zajedničkog jezika. Svakoga dana imamo nekoliko formata koji su jako interesantni, imamo i taj čuveni prograam koji smo uvezli iz Nemačke koji se zove plava sofa, a reč je o poznatom formatu predstavljanja koji po prvi put izlazi van granica Nemačke", kaže Vladimir Arsenijević iz Udruženja "Krokodil".

Da knjiga privlači govore ne samo pune hale nego i programi, tribine, izložbe.

"Imamo velike godišnjice su u našem fokusu, 800 godina od krunisanja prvog nemanjićkog vladara koji je bio izuzetan pisac što je retkost i u srednjoevropskim okvirima, godišnjica je i Andrića, sve je i u duhu dečijeg programa svih sajamskih dana", kaže Dragan Hamović, urednik programa Sajma knjiga.

Ove godine Sajam knjiga širi svoju teritoriju. Van sajamskih prostorija i šest punktova u gradu gde će se održavati večernji progrmi.

"Ja na sajam idem kao u avanturu bez striktnih planova. Najvažnije mi je da zatvorim oči pred šarenim reklamnim panoima i dobro ih orvorim pred policma knjiga gde nađem nešto što je moje. Ja bih onom sloganu – ključ je u knjigama – dodala svoj ključ – ključ je u dobrim knjigama", rekla je Vesna Jovanović, urednica kulture Informativnog programa RTS-a.

Ironično neki kažu – u oktobru jedino volimo knjige. Optimističniji odgovaraju – tada koristimo niže cene da kupujemo naslove koje ćemo čitati do sledećeg sajma. A on jeste postao veliki marektinški događaj kakav knjiga i zaslužuje. 

Sajam su u 18 sati svečano otvorili austrijski pisac Karl Markus Gaus i akademik Miro Vuksanović, dok su kapije za posetioce otvorene u 10 sati.

Gaus i Vuksanović su poručili da je Sajam knjiga "savršena opšta smotra odbrane jezika", koji "u svakodnevnici i umetnosti za cilj ima da se ljudi sporazumevaju i u rečima onog drugog otkriju sebe same".

"Nemačka, Švajcarska, Lihtenštajn i Austrija učestvuju u zajedničkoj istoriji, ali istodobno još od srednjeg veka imaju svaka svoje osobenosti i vlastite tradicije, koje su doprinele tome da se ove zemlje, ne samo kulturno-istorijski, različito razvijaju. Nije uvek bilo tako, ali danas teško da bi iko doveo u pitanje tvrdnju da Austrija nije isto što i Nemačka ili da Lihtenštajn nije nemačka državica koja tek istorijskom nepravdom nije deo nekog većeg nemačkog carstva, kao što je i Švajcarska Švajcarska, a ne nekakav ogranak Austrije ili još jedna neostvarena nemačka pokrajina", rekao je Gaus.

Obrativši se u ime zemalja nemačkog govornog područja, počasnog gosta Sajma, Gaus je rekao da za bogatstvo glasova i zvukova savremena književnost na nemačkom jeziku ima da zahvali upravo činjenici da ne postoji jedna obavezujuća i uzorna norma, već nekoliko različitih varijanti standardnog jezika, ali da razlike ipak nisu toliko velike da ne bi i dalje sve vreme bilo reči o jednom nemačkom jeziku.

"Srećan sam što mogu da čitam knjige autora iz Bazela ili Kelna i što isto tako na mojim knjigama u knjižarama u Lucernu, Vaducu ili Lajpcigu nema napomene ‘prevedeno s austrijskog’", istakao je Gaus.

Naveo je da mu nije ni na kraj pameti da Hrvatima, Bosancima, Crnogorcima i Srbima određuje da treba da se drže onoga što se ranije nazivalo "srpsko-hrvatskim".

"Razlike u zvučanju, rečniku ili rečeničnoj melodiji, nijanse izraza, taj čuveni lični stil – sve te stvari su od izuzetnog značaja za književnost, ali isto tako može biti pokušaja da se te razlike na ravni jezičke politike uvećaju i načine dubljim nego što jesu", skrenuo je pažnju. 

Podsetio je da je Vuk Stefanović Karadžić kao izbeglica u Beču postao jedan od najvećih evropskih intelektualaca 19. veka, koji je od dijalekata svoje domovine oblikovao srpski književni jezik, definisao pravopis, sastavio rečnik sa preko 27.000 odrednica i sakupio narodno stvaralaštvo koje se do tada prenosilo isključivo usmenim putem.

Gaus dalje navodi da se u Beču, u Mađarskoj ulici, na broju 39 nalazi kuća "još jednog slobodnog duha s Balkana".

"Na zarđaloj tabli, kao stvorenoj za to da je čovek previdi u divljem i uskovitlanom gradskom saobraćaju, stoji natpis: ‘U sećanje na Petra Preradovića, velikog hrvatskog pesnika’, a malim slovima ispod toga stoji izbledela napomena kakva se danas više ne bi mogla napisati, jer je svet o kom ona svedoči nestao u ratu i užasu: ‘Postavila Jugoslovenska akademija nauka i umetnosti’", ispričao je Gaus.

"Karadžić, Srbin iz Marokanske ulice, i Preradović, Hrvat iz Mađarske ulice, upoznali su se u tom malom velikom svetu trećeg bečkog okruga i cenili prijateljstvo onog drugog. Što ima smisla, jer su obojica zapravo stremili kao istoj stvari – da kroz akademsko i umetničko bavljenje jezicima izvedu Balkan iz istorijske usamljenosti i uvedu ga u modernu", istakao je Gaus.

On je naglasio da "nikog od nas nisu oblikovali samo jedna jedina nacionalna kultura ili regionalni identitet, kao što ni jezik u svakodnevici i u umetnosti nema za cilj da odvoji jednu grupu od druge nego da se ljudi sporazumevaju i u rečima onog drugog otkriju sebe same".

Kao da se nadovezao, akademik Miro Vuksanović u svojoj besedi kaže da "u kanjonu čiste reke, kraj pravoslavnog manastira, žive dve osamljene žene, ne razgovaraju, muževi su im poginuli na suprotnim stranama u ratu".

"Onamo, gde je bilo središte jedne od srednjovekovnih srpskih država, gde nastaje srpska reka koja šezdesetak godina protiče kroz svetsku književnost, u zimskim mesecima, žive dve osobe, brat i sestra. Ne razgovaraju. Brat je svoj jezik nazvao crnogorski. Sestra nije ostavila svoj srpski kojim su govorili njihovi preci i roditelji", nastavlja Vuksanović. 

"Na drugoj obali su dve kuće. U jednoj je čovek koji kaže da govori bosanski. U drugoj je starica kojoj je jezik hrvatski. Oni su vršnjaci s bratom i sestrom na drugoj obali i sa ženama u kanjonu. Kada su zajedno išli u školu, učili su iz istih knjiga. U njima je temeljni jezik bio srpski. Njihovi književnici su pisali istim jezikom. Sada su razvrstani u četiri književnosti, sa četiri imena, na četiri jezika, u četiri zemlje. Jedan je postao četiri", konstatovao je Vuksanović.

Podseća da je srpski jezik mali, ali i ostali, s njim i od njega, još su manji.

Od 7.000 jezika, koliko ih ima u svetu, polovina je u izumiranju ili u opasnosti da nestane, a s njima će da potone u vreme mala vasiona misli i osećanja, upozorava akademik i primećuje da će ostati knjige, zapisi u kamenu, papiru i digitalnim oblicima, ćutljivi kao smrt te će tako civilizacija nestalog jezika, a često to znači i celog naroda, da postane egzotično znanje nekoliko naučnika.

Na srpskom jeziku, naglašava Vuksanović, nastala je velika književnost, koja traje ceo milenijum, a imala je neponovljivog narodnog pesnika i pripovedača, imala je i ima odlične pisce i okuplja 500.000 reči.

Ipak, skreće pažnju Vuksanović, darovita mladež čeka da ode u veću i razvijeniju zemlju i dosta njih lakše govori i piše na sadašnjem vodećem jeziku nego na maternjem, a pod istom senkom je čitava stara Evropa.

Kao i svake godine, Školski dan na Sajmu knjiga je u četvrtak, 26. oktobra, a porodični dani su 23. i 24. oktobra.

Cena pojedinačnih ulaznica je 250 dinara, a za grupne posete 150 dinara.

(Radio-televizija Srbije)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike