Omčikus

SEDIMO ispod kiselog drveta, u slatkom hladu i grickamo slane papaline. Topli letnji vetar šnira kroz lavirint upletene krošnje, miriše kroz nju krupna so s dalekog Atlantika. Na dasci nasečeni tanki listovi katalonske pršute, sušene na četiri vetra što tumaraju kroz kamene visove Pireneja, providni, susedno dvorište se kroz njih nazire. Ne jedu se, već guštaju.PROČITAJTE JOŠ: ZAPISI IZ PARIZA: Vreme Na panju zdela vršna modrih grčkih maslina. Hvatamo ih za peteljku, isisamo sočnu srž, pa košpicu, pod noge, pljucnemo. U lopiži tek oprani pomidori i strukovi mladog luka, orošeni, slivaju im se niz duge vratove kristalne graške na prašnjavi pod. U kotluši komadi žutog sira.PROČITAJTE JOŠ: ZAPISI IZ PARIZA: Vince za užinu Na loparu veliki hrskavi okrajci grubo iskidanog seljačkog hleba, pečenog sa zrnevljem i semenkama. U čančetu naliveno maslinovo ulje iz Alžira, u koje taj isti hleb bogato umačemo. I tako, ukrug, čitav ubogi smiraj dana. Iza razmaknutih vrata, u bronzinu obešenom za komaštre, u kominu se krčkaju riblje glave. Upecao ih barba Pjer, zajedno s onim svežim papalinama, kod onog prodavca koji ga stalno snabdeva na lokalnoj pijaci u Žantijiu. Zamućene mašću i zaljućene punom šakom crvene paprike, posle ćemo ih uliti u duboke čantre. Praćaka se u karafu izvesna količina domaćeg crnjaka iz Monpeljea. Doneo prijatelj u demižanu. Dolivamo, lagano, po meri i potrebi, i u karaf, i u čaše. Ove čaše se u ovoj kući nikada do kraja ne peru. Zaustavljeni u vremenu, pre mnogo godina, osmatramo lelujavu izmaglicu dana koji pred nama lagano izmiče i osluškujemo brundavu tišinu u zaleđu velegrada. Dok napolju bez živog bića u vazduhu topimo popodne, unutrašnjim zidovima špartaju pauci, klepetaju oko njih i promaju krilima čine kupusari i lisine, zvrndaju osolike muve, pčela čelom gađa mrljavo okno, na gredi frkću site mačkonje. Zrak se usidrio i na simsu nad našom glavom usijao tačku. Vazduh otežao od urbanog leta. O konop obešena grešna dosada. Na drvenoj gajbici posađenoj na kant, suče obrijane brke ukotvljeni matroz, vuče vazduh kroz efemernu lulu od morske pene. Zalakćen u prugastoj majici, pućka misaone oblačiće. Smišlja skicu za unutrašnji autoportret. Petar Omčikus je Srbin, Dalmatinac. Kršna ljudina s Mediterana. Otkud njemu to prezime, kao da je, da rečemo, počem neki Litvanac? – Bio, tako, jednom jedan moj dalji predak – odgovara lagano preko zalogaja nasukani morski vuk. – I voleo da pojede. Vazda mu se omakne mrs. Svaki čas nešto kusa. Malo-pomalo, pa mu se omiče kus. Pa otud Omčikus. Pa onda još jedna papalina skliznu glatko, niz šunkom podmazano grlo. Nad glavom, nigde pelikana.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike