Nada Šargin: Sloboda je izbor i nije ga teško napraviti

MELANHOLIČNA komedija „Živ čovek“, u režiji Olega Novkovića i po scenariju Milene Marković, jedan je od onih projekata koji su zaustavljeni pandemijom virusa korona, pa je premijera ovog filma i dalje u „čekaonici“. Glavnu žensku ulogu, suprugu glavnog junaka, ostvarila je Nada Šargin. A pred samo proglašenje vanrednog stanja i dvomesečnog karantina, našu popularnu glumicu premijerno smo gledali na Festu, u socijalno-porodičnoj drami „Otac“ Srdana Golubovića. Međutim, distribucija ovog filma, posle samo nekoliko dana prikazivanja u bioskopima, prekinuta je zbog pandemije. Vreme izolacije, bez snimanja i brojnih uloga koje ima na pozorišnom repertoaru, kako na početku razgovora opisuje za „Novosti“, Nadi Šargin je brzo prolazilo u čitanju, vežbanju, šetnjama, bavljenju sobom, kućom… – Ugađala sam svojima, kuvala svašta, a kad je moralo da se ostane više dana u kući, išli smo u dvorište zgrade. Iako je ova pandemija bila neprijatna i u momentima strašna, zadovoljna sam što sam dobro iskoristila mnogo slobodnog vremena – nisu me od straha pojeli paranoja i psihoza, koje su ponekad logična osećanja, jer je u pitanju bolest o kojoj ne znamo mnogo, a ni egzistencijalna panika zbog posla – kaže jedna od naših najzaposlenijih glumica. * „Otac“ je priča o „malom čoveku“, čiji se glas retko čuje u javnosti, a počinje scenom u kojoj se majka koju igrate pali benzinom u fabričkom krugu pred svojom decom. Na koji način vam je važna ova uloga, mada ona u filmu nema mnogo prostora? – Važno je da se prave filmovi o tim, kako ih mi zovemo, „malim ljudima“, o njihovoj borbi i nepristajanju da budu baš to, „mali“, a Srdan je snimio ovaj film inspirisan istinitim događajem. Taj otac u ovoj priči nema plan, on svoju borbu vodi organski i nema više šta da izgubi, jer ga je kapitalizam potpuno uništio i ponizio. On je jednostavan, prostodušan čovek koji protestuje, i tim svojim buntom konačno postaje vidljiv u društvu. * Ovo vreme pandemije, kao preventivnu meru, uvelo je socijalnu distancu. Koliko mi obraćamo pažnju jedni na druge, da li imamo socijalnu distancu prema ljudima koje je novi sistem zgazio? – Mi često okrećemo glavu od takvih ljudi i pravimo se da ih ne vidimo, jer ne možemo da gledamo siromaštvo koje je veoma ponižavajuće. Neki od tih ljudi – kao majka koju igram, koja sumanuto preti u praznoj fabrici i spaljuje se u svom očaju da bi postala vidljiva na neki način i sami sebe kažnjavaju, jer su siromašni. Oni, naravno, nisu krivi za to, ali kapitalizam i ignorantski odnos drugih ljudi prema osiromašenima je takav da će oni poverovati da je krivica negde u njima samima, u njihovoj nesposobnosti da se „snađu“, a ne u surovosti i nepravednosti novog sistema. * Verujete li da ćemo iz svega što nam se događalo u protekla dva meseca shvatiti važnost solidarnosti i dobrote? – Mislim da je solidarnost veoma bitna i da će je biti u nekim okvirima. Ali isto tako mislim da se ljudi plaše za sebe i sopstvenu egzistenciju. Nadam se, ipak, da će naša dobrota biti onolika kolika bi trebalo da bude u ovom vremenu, i da solidarnost moramo pokazati. * U filmu „Živ čovek“ takođe igrate suprugu glavnog junaka, propalog rokera. Gde je danas ta rok generacija? – Kako ko. Neko i dalje svira i postoji, mada su takvi u manjini. Neki su umrli. Neki kroz svoje životne stavove i dalje žive pank i rok, kao Milena Marković, na primer. Neki su se izgubili, a neki utopili u drugačije, neprepoznatljive ritmove. * Ko je vaša junakinja? – To je žena kojoj su bendovi nekada posvećivali pesme „Ona je sunce, a svi oko nje su planete, pa i njena deca“, to mi je Oleg rekao o njoj. Moja junakinja voli sebe, žilava je, bezobrazna i strašno osvetoljubiva. Dobijala je batine u životu i ostala je ista, nepromenljiva, verna sebi – vitalna, strastvena, zabavna i zastrašujuća. Divan lik. * Da li je svet nekadašnjih beogradskih idealista i romantičnih buntovnika, o kojima govori ovaj film, danas samo deo nostalgije? – Ta generacija je živela pod specifičnim istorijskim pritiskom, usred rata, krize i izmene celokupne realnosti, a bila je u najboljim godinama, i taj pritisak je ostavio neke posledice. Ima tu i dalje sjajnih ljudi, i mislim da ih nije malo, nego da im mi ne dajemo na važnosti koliko bi trebalo. Mi smo društvo koje je postalo konzumerističko, i instant, i površno, i preterano „u svom interesu“. * „Živ čovek“ na duhovit način opisuje poslednji ovozemaljski dan čoveka koji pokušava da vrati svoju slobodu. Koliko se mi bavimo tim suštinskim egzistencijalnim pitanjem šta je sloboda i kada je čovek zaista živ? – Neko svoju slobodu živi svakodnevno, neko je osvaja svakim danom boreći se sa sobom ili okolinom, a neko izgubi sebe jureći za nečim. Ali, zavisi i šta je za koga sloboda, šta su životna borba, uspeh, smisao života. Sloboda je i kada voliš bezuslovno, kada se raduješ svom znoju i napretku. Sloboda je kad si zadovoljan na nekom delu svog životnog puta, zato što si išao upravo tim putem. Sloboda je izbor, i nije ga toliko teško napraviti, ali su potrebni ljubav i trud bez uslovljavanja, pa čak i očekivanja. * Šta je vama najuzbudljivije u toj emotivnoj drami o usamljenosti, o umetnosti i duhu Beograda, u priči koja nas opominje da „život prolazi dok pravimo planove za život“? – Veoma je uzbudljivo, recimo, sećanje na stvaranje tog filma. Atmosfera u kojoj smo radili, neki super ritam, razumevanje i ljubav. Nije bilo negativnih ljudi ni u jednom sektoru ovog filma. Lepo i pošteno se radilo. Bilo je i zabavno, Nikola Đuričko igra glavnog junaka, mog muža. To kako se radi, i kakvi su ljudi okupljeni na nekom projektu, postalo mi je i najbitnije u poslu. VERA I STRASTVENOST *A Od prvih pozorišnih i filmskih uloga pratile su vas nagrade i sjajne kritike, a i danas ste u samom vrhu umetnosti glume. Kakav je vaš odnos prema uspehu? – Za mene su važni trud, marljivost, disciplina, vera, strastvenost. Način na koji delate, ali i učenje kroz sve to, prvenstveno kako da se zaštitite od sebe i od drugih. Da ojačate, i sebe i svoj dar, a da ne vređate, ne omalovažavate, i da ne gazite preko drugih.SVI PUTEVI LjUBAVI *A U montaži se ovih dana završava film „Kelti“ rediteljke Milice Tomović, u kom igrate lezbijku koja ima ljubavne probleme. Kakvo je za vas bilo to iskustvo? – To je priča o odnosu supružnika, ljudi u strejt i gej vezama, o ljubavi, prijateljstvu, deci… Zaga, žena koju igram, bila mi je veliki izazov. Ona je uspešna scenografkinja, besprekornog autfita, i po svojoj poželjnosti je „smrt“ za devojke. A svaka veza i svaki odnos su određeni put, pitanje je odustati od njih ili ne. U ljubavnim i prijateljskim vezama u kojima ima napretka, što zavisi od obe strane, stigne se daleko.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike