Muške priče su ispričane

BAŠ volim da govorim da sam spisateljica i ništa drugo. Čak ne mogu zamisliti da me neko predstavi kao pisca ili da ja tako govorim o sebi. Ovako govori Rumena Bužarovska, nedavna gošća beogradskog festivala KROKODIL, jedna od nekolicine autorki čiji su hitovi u izdanju kuće Booka označili talas dominacije žena u savremenom proznom stvaralaštvu. Rođena 1981. godine u Skoplju, gde predaje američku književnost i prevođenje na Filološkom fakultetu, Rumena piše priče koje su namah osvojile (ne samo) eks-ju region. Najpre one sabrane u (trećoj) zbirci „Moj muž“, koja ju je lansirala kao istinsku književnu zvezdu na ovim prostorima, a potom i one iz knjige „Nikuda ne idem“, kojom se Bužarovska potvrdila kao istinski majstor pripovedanja. – Ne smatram žene nešto naročito inspirativnijim za literarnu obradu, samo volim da čitam i pišem o ženama jer muške priče su već toliko puta ispričane da mi je to postalo malo dosadno – objašnjava ova autorka, čija proza obiluje upečatljivim ženskim likovima. Pročitajte još – OTVARANjE FESTIVALA KROKODIL: Mišel Uelbek opet nije stigao u Beograd * Vidite li sebe kao feministkinju, i šta je za vas stvarna ravnopravnost a šta istinski uspešna, ostvarena žena? – Svakako da vidim sebe kao feministkinju. Feminizam je naprosto borba za rodnu ravnopravnost. No imam problem s terminima „ostvarena“, čak i „uspešna“ žena zbog toga šta oni realno označavaju u društvu: to bi trebalo da budu žene koje su em „biološki“ realizovane – znači imaju decu, a s druge strane imaju i nekakvu karijeru. To je ogroman teret s kojim se žene svakodnevno moraju nositi. Isto tako, ne znam koliko puta u životu sam čula taj termin „ostvarena“ žena, kao da svaka žena ima društvene ili fizičke mogućnosti da ostvari neke sumanute ideale. U tom smislu, za mene uspešna i snažna žena je svaka ona koja je prepoznala štetne rodne stereotipe, i bori se protiv njih. * Verujete li u postojanje tzv. ženskog pisma? Ili je dobru književnost nemoguće rodno određivati? – Verujem da rod kreira naš identitet – definiše ko smo, čak i ako se sami tome protivimo to ipak ostaje tačka određenja. Isto tako, on definiše šta i na koji način pišemo. Uzmimo za primer manjak ženskih glasova u literaturi (vrlo je lako isto uraditi i na bilo kom polju delovanja). Kako je vrlo malo žena pisaca kroz istoriju (razlozi za to su očigledni), mnogo je manje i uverljivih, realnih i nestereotipnih ženskih likova, vrlo je tu malo razumevanja za žensko iskustvo i osećanja. Baš kao i u medicini, gde je žensko telo ostalo nedovoljno proučeno, neistraženo (i do danas je), i u književnosti su žene ostajale nezanimljive, sentimentalne – ili u najboljem slučaju predstavljale inspiraciju za muškarca da piše. Pročitajte još – Vraćaju novac zbog Uelbeka * Među ženama piscima je kroz istoriju dominantna upravo pripovetka – zašto je tako? – Verovatno zato što su se žene trošile na „domaćem polju“ – što podrazumeva neprekidan posao, svakodnevni rad u sopstvenoj kući, i što znači i da nisu imale vremena koje muškarci jesu imali da budu epski i herojski i da eksperimentišu sa dužim formama. Kada ste zauzeti ribanjem podova – nemate vremena da napišete „Rat i mir“. * Kakav je vaš odnos prema Jugoslaviji? – Skoro je se i ne sećam – imala sam 11 godina kad se raspala i bila sam u Americi. Moj deda je bio Grk pa smo često putovali tamo umesto na Jadran kao drugi Makedonci. Čitala sam knjige na srpskohrvatskom jer nismo imali toliko prevoda, pa sam tako pasivno naučila jezik. Za mene je Jugoslavija bila ono što smo gledali na TV, muzika koju smo slušali – tu sam isto bila različita jer kod kuće nismo slušali jugoslovensku muziku kao drugi. Tako da nisam baš osetila tu zemlju, ali imam mogućnost da je upoznam nakon njenog raspada, zahvaljujući zajedničkom kulturnom prostoru koji delimo i koji nam je prekopotreban. LUKAVOST I PODILAŽENjE * A ČEMU prvenstveno želite da naučite svoje studente? – Kao profesorka želim da promovišem akademsku čast i odbijanje autoriteta. Prevara se tretira kao vrlo prihvaćen način za postizanje uspeha u našoj kulturi – čini mi se, i u celom regionu: postizanje onoga što želite lažima i trikovima, lukavošću, poput našeg nacionalnog heroja Itra Peja. A to je na štetu kulture. Neprofesionalizam na ličnom nivou koji biva ohrabren, podržan od društva, stvara totalno rasulo u društvu. Druga osobina koju smatram pogubnom po naš napredak je naša ljubav prema autoritetima, konstantan strah i obožavanje osoba koje to ne zaslužuju (premda lično verujem da niko ne „zaslužuje“ ništa). To stvara zastrašene pojedince koji žude da im neko kaže šta da rade, beskičmenjake koji ne preuzimaju odgovornost.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike