Ljiljana Đurđić: Veština vladanja sećanjem

Ukoliko se književnost bavi samo onim što je očigledno – što je pisac iskusio, tj. video ili pročitao, ona se svodi na puko opisivanje događaja u kojima glavni junaci mogu biti i izmaštani,

ali samo u srazmeri kojoj se šarolika odeća odnosi prema lutki za koju je šivena. Reklo bi se da lutka nema srce,tj. emocije, no, ako ste u stanju da nju i njenu odeću doživljavate na empatičan način, kao što se doživljava film, i na to naterate čitaoce, onda možete zamisliti kako njeno srce kuca pod odećom koju ste joj vi nabacili. E tu se sada nalazimo na području književnosti. Ukoliko bih se ja odrekla sopstvenih osećanja,tj. srca – koja su ponekad dosadna i stalno lupaju na vrata svesti – odrekla bih se i književnosti.

Ovim rečima objašnjava svoj odnos prema književnosti Ljiljana Đurđić u jednoj od priča nove zbirke “Silva Jugoslovenska”. Izdavačka kuća “Agora”, koja je nedavno objavila ovu zbirku od osam priča, najavljuje Ljiljanu Đurđić kao jedan od najjačih glasova savremene srpske proze ukazujući da u njenim slikama iz života dominira upravo realistička perspektiva s fokusom na zbilju bez ulepšavanja.

Stvaralački opus Ljiljane Đurđić čine tri zbirke poezije “Švedska gimnastika”,”Ogled dalmatinskog bilja i drugi predeli” i “Preobilje/Nula”, zbirke pripovedaka “Kako sam ljubila Franca Kaspara”, “Slike iz prethodnog života”, “Stadijum ogledala”, “Svi na kraju kažu mama” za koju je dobila nagradu “Stevan Sremac”. Objavila je i zbirke eseja “Beograd by my mind”,”Nek crkne svet”, eksperimentalni roman “Udri kravicu”, hroniku tranzicione Srbije “Presvlačenje No 5102000” kao i brevijar “Fool Memories”.

U književnost ste, pre četiri decenije, ušli sa poezijom. Šta je zatim uslovilo promenu žanra, da li stih više nije bio dovoljan da izrazi ono što ste želeli i koliko je kratka priča književna forma koja vam najviše leži?
– Sve se desilo spontano. Možda sam u jednom trenutku osetila da mi stih nije dovoljan da iskažem neke sopstvene istine o svetu i životu, da ispričam svoju priču. Kratka priča, ukoliko je dobra, poseduje zaokrugljenost pesme i pogađa samu suštinu stvari. Rečju, sve je to za mene jedno te isto, sve se dešava u jeziku i oko njega, forma je nebitna. Možda ću se uskoro oprobati i u romanu, to danas izgleda tako jednostavno: malo fragmenata, malo citata i dijaloga natrpanih u izabrani istorijsko prostorni kalup i eto romana. No, ta pačvork književnost mene ne zanima To je nasleđe postmoderne i ono je kao takvo već démodé. Točak se okrenuo i evo nas opet u narativu gde se stil i gotovo realističko pripovedanje nadmeću jedno s drugim. Roman – zašto da ne, videćemo imam li još vremena.

Junaci nekih vaših priča su pisci, Andrić, Crnjanski, Isidora Sekulić. Da li je to vaš izbor i kao čitaoca? Koji su to pisci koji su vas usmerili ka “veštini vladnja sećanjem, onim izravnim i onim naknadno stečenim iz knjiga”, kako ste u jednoj priči definisali pisanje?
– Životi pisaca su laki za obradu, pošto ste i sami pisac neke tajne vam nisu nedostupne. Dosta je lako uvući se u nečiju kožu kad raspolažete nizom činjenica. To su mnogi radili i rade. U nedostatku originalnih ideja, hvatanje za neku istorijsku ličnost daje vam oslonac da ispredate sopstvenu priču. “Veštinu vladanja sećanjem” učila sam od Tolstoja, Mana, Flobera, Kamija, Broha, Muzila… pa i od Andrića, Crnjanskog i Kiša, zašto da ne?

 Koliko je za vas bilo teško i izazovno pratiti ženski glas koji se tako dosledno provlači kroz čitav vaš poetski, prozni i esejistički opus, autor ste i Antologije savremene srpske ženske priče, i slediti teme koje se duboko, intimno bave ženskim emocijama, bolom, sudbinom?
– Uopšte nije bilo teško, to sam uvek bila ja, žena koja piše i o muškarcima i o ženama. Samo sam sledila sebe, sopstveni pogled na svet. Naravno da postoji ženska vizura, ono što vam je prirođeno, rodno, što vam je bliže i vidljivije, ženske sudbine, porođajni bolovi …sve ostalo je pitanje talenta, a on nije polno određen.

„Uvek je književnost u samoj svojoj biti, između onog što živimo i onog što snivamo… za mene stvarnost nije dovoljna”, navodite u jednoj priči nove zbirke. Kako prepoznati iskustvo vredno priče i učiniti ga snagom sopstvene fikcije da bude interesantno i čitaocima?
– Zaista, stvarnost nije dovoljna. Potrebno je zauzdati je, stvoriti neki viši red, pokušati pronaći smisao svakodnevnog bitisanja koje se najčešće očituje u ponavljanju jednog te istog. Umetnost je valjana pomoćnica u tom poslu i bez nje bi naše ljudsko siromaštvo, razapeto između ništa i ništa, bilo potpuno nepodnošljivo.

Paralelni deo vašeg književnog rada čini i prevodilaštvo, u kome posebno mesto zauzima poezija Silvije Plat. Koliko je prevođenje stranih pisaca uticalo na izgrađivanje vašeg književnog stila i koji su to autori koje na taj način želite da približite našim čitaocima?
– Mnogo. Jezik je čudesna stvar; učiti strane jezike i prevođenjem i čitanjem stalno usavršavati maternji, to je piščeva obaveza i njegov nikad završeni univerzitet. Prevodila sam uglavnom pesnike, mada je to teža rabota, ali tu naučite kako da koristite ritam rečenice, kako da koristite metaforu i poređenje i još mnogo toga. Ne prevodim više, ponekad nešto za sebe, inače danas su dobri prevodioci uglavnom pisci, ostali proizvode đubre. Nesrećni pisci. Nedavno sam uzela da čitam novu Tolstojevu biografiju “Bekstvo iz raja” i zgrozila se: žena koja ju je prevela možda zna ruski, ali sa maternjim jezikom veoma loše stoji, gotovo da je nepismena.

Nina Popov

(Dnevnik)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike