Najbrže vesti u Srbiji

Konstantin Kostjukov: Ovde sam našao svoju sreću

SVAKOM igraču bih poželeo da ima karijeru kakva je moja. Sreća je, kao što znamo, najbitnija – bitno je i „imati sreće“ u nekim trenucima u životu, ali više od toga, ostvariti trajnu sreću na privatnom i profesionalnom planu. Majka je mom ocu, baletskom igraču, i meni, govorila da smo nas dvojica najsrećniji ljudi na svetu. I imala je pravo, jer smo obojica imala tu ogromnu sreću da se ostvarimo i uživamo u profesiji koja nas nadasve ispunjava, da radimo ono što volimo. Ovako, za „Novosti“, govori Konstantin Kostjukov, umetnik koji je u nas odavno mnogima postao prva asocijacija na balet. Rus rođen u Ukrajini, istih tih davnih dana je postao i „naš“. Status prvaka Baleta u svom Kijevu, početkom naših nesrećnih devedesetih zamenio je angažmanom u Baletu Narodnog pozorišta u Beogradu, tokom decenija u toj kući ostvario blistavu karijeru a u Srbiji izgradio dom – i našao sreću. Igrač čije su „sve žene bile balerine jer nekako drugačije i ne može“, kako je jednom prilikom primetio, godinama uživa u srećnom braku sa balerinom Duškom Dragičević. Tokom ove godine Kostjukov, koji rukovodi Baletom nacionalnog teatra, oprašta se od scene, a svoje poslednje baletske korake i skokove „rasuće“ po pozorišnim daskama širom Srbije, zemlje koja ga je odavno „usvojila“ i u kojoj je prešao gotovo ceo svoj profesionalni put. * Koje su vam uloge bile presudne? – Baletska škola nas uči zanatu, no tek na sceni počinje prava škola, učenje i razmišljanje o tome kakvu poruku treba da iznesemo, koju priču da ispripovedamo, ličnu ili profesionalnu. U tom „odrastanju“u kompletnog igrača neizmerno mi je pomogla uloga u „Spartaku“ koja mi je donela spoznaju da balet nije samo pokret. Igrajući „Romea i Juliju“ naučio sam se preciznosti i lepoti pokreta, u čemu su me dodatno „išlifovale“ uloge u „Labudovom jezeru“ i „Uspavanoj lepotici“… Pročitajte još: ''Fantom'' okupirao Terazije * Možete li uporediti situaciju u Baletu u Kijevu sa onom koju ste davne 1991. zatekli u beogradskom Narodnom pozorištu? – Kada sam ja došao u Beograd bilo je ipak potpuno drugačije vreme, a situacija u Baletu vrlo stabilna, čak sjajna i to ne samo kada je sagledavamo iz današnje perspektive. Ukrajina je ipak bivša pripadnica SSSR, gde je baletska tradicija duga i izuzetno razvijena, tamo su napravili pravu nauku od baleta, ispisan je ogroman broj knjiga, naučnih radova, stvorena cela akademija posvećena baletskoj umetnosti… U Kijevu je u ono vreme baletska kuća imala svoj dom zdravlja i saunu, to je tamo bilo normalno u 20. veku, i u tom smislu ta „situacija“ nije uporediva. * A da li je uporedivo samo vreme, odnosno stanje u Baletu u Beogradu onda i sada? – Upravo vreme, tadašnje, u odnosu na ovo danas, i nije uporedivo. Danas je primetno da se svemu, pa i baletu, pristupa sa mnogo manje entuzijazma i požrtvovanosti. Živi se neuporedivo brže, svi toliko žure i „jure“ svoju karijeru i sudbinu i ako u toj jurnjavi ne postignu gotovo trenutne rezultate, brzo menjaju čak i profesiju – što može da bude dobro za pojedinca ali za samu profesiju nije dobro. Razumem da su ljudi najčešće prinuđeni na tu „trku“ u borbi za egzistenciju, a balet je profesija u kojoj mora da se istraje. Dok je baletska tradicija u SSSR omogućila sjajne uslove rada i odnos prema baletu, brigu o igračima, pa su u skladu sa tim i rezultati – u Narodnom pozorištu u Beogradu su, moram reći, daleko bolji rezultati nego uslovi. Svih ovih godina mi održavamo izuzetno težak i zahtevan repertoar, koji čine predstave u vrlo širokom spektru, od klasičnih, preko neoklasičnih do modernih, što je izuzetna retkost u svetu. Bez obzira na brojne probleme, svi ulažemo veliki napor i ostvarujemo maksimalan kvalitet, koji prevazilazi postojeće uslove. Pročitajte još: Nedelja prođe: Konstantin Kostjukov * U fokusu vaše velike borbe za te bolje uslove je kontinuirana „bitka“ za novu zgradu Baleta i Opere? – Mi godinama stavljamo na scenu ono što je na samoj granici (ne)mogućeg i (ne)izvodljivog – najzahtevnije moguće predstave u odnosu na raspoloživi prostor, premalu i neadekvatnu scenu, nedopustivo malu orkestarsku rupu… Ta nova, adekvatna zgrada apsolutno je neophodna i stoga neprestano apelujem na sve moguće administracije, sve do samog predsednika, da je izgrade, da ne bismo i dalje ostali u prošlom veku. Zdanje može biti sagrađeno na mestu Staklenca na Trgu republike, no, meni ne bi mi smetalo ni da se ono podigne u sklopu Beograda na vodi, jer to bi trebalo da bude najudarnije, najatraktivnije mesto za sve turiste koji dolaze u naš lepi grad. Njih bi tamo trebalo da dočekaju ne samo hoteli i restorani, već i kulturna ponuda na najvišem nivou. * Deo vaše misije su, svakako, i baletski gala-koncerti širom Srbije, na scenama koje često do tada i nisu ugostile baletsku predstavu? – Ta akcija pokrenuta je još 2001. godine i od tada smo održali oko dve stotine gala-koncerata po celoj zemlji, koji od starta izazivaju ogroman odjek, što svedoči o velikoj želji publike, kojoj je neophodno „dovesti“ i priuštiti takve vrhunske sadržaje. Ne može svaki grad, scena, pozorište, dom kulture, da priušti veliku predstavu, te su zahvaljujući ovim „predstavama u malom“, sa odabranim deonicama iz raznih baleta (od neizostavnog „oca baletske muzike“, Čajkovskog, do modernih domaćih i stranih autora), mnogi prvi put uživo videli „pravi balet“. Danas čak i u ansamblu imamo mlade igrače koji su kao deca, u unutrašnjosti Srbije, gledali neki od tih naših koncerata. Veliki talenti su neretko skriveni i u unutrašnjosti zemlje a obaveza i zadatak svih nas je da im pružimo mogućnost da njihov dar bude prepoznat i razvijan. * Uporedo sa oproštajnom turnejom, sa velikim žarom se posvećujete i pedagoškom radu… – Ne igram više celovečernje predstave, ali i dalje sam u snazi, imam mogućnosti i nesmanjenu želju da još dajem, da igram i za sve njih i zarad sebe. Osećam potrebu da ostvarim nešto čime ću ostaviti pečat na kulturu cele zemlje, želim da utičem, pružim nešto mladima, talentovanim igračima. Lično sam i tu imao ogromnu sreću da mi predaju veliki majstori, pedagozi toliko stručni i nepogrešivi, da sam ih poredio sa najsavršenijim računarima – ljudi uz čije indikacije je igraču nemoguće da pogreši, čak i ako je bolestan! Igrački vek je vrlo kratak i zaista se trudim da sada ja prenesem mladima sve ono što znam. Potrebno je biti i psiholog, nije kod svakog igrača ista „formula“ ta koja daje rezultate. * Ko su vrhunski baletski igrači? – Oni posebni ili grubo rečeno – nenormalni, revolucionari koji idu u svemu suprotno od većine, nude nešto pa bilo i pogrešno. To su Nurejev ili Barišnjikov, ljudi koji su iznurivali sebe, telo ali i psihu, do krajnjih granica, igrači koje su onesvešćene od napora iznosili iz sale za vežbanje. To zavisi ne samo od dara i kapaciteta već i od istrajnosti.SVET JE U PRAVOM LUDILU, TEŠKO JE USMERAVATI DECU – NAŠA zemlja je možda u nekakvoj neprestanoj tranziciji, no ceo svet je ne u tranziciji, već u pravom ludilu, u kome je vrlo nezahvalno usmeravati decu. Mog starijeg sina nikada nije interesovao balet, svirao je na violini, ali mlađi je zainteresovan za balet, a svira i na klaviru. I sam sam kao dete, ocu koji je počeo da me uvodi u tajne baleta, rekao da bih više želeo da budem kao „ona teta koja nas prati na klaviru“ nego igrač – čak sam učio klavir narednih nekoliko godina, dok nisam uvideo da je ipak igra moja sudbina. Nisam najsigurniji, ni kao pedagog ali pre svega kao otac, da deca u današnjem doista prebrzom i sluđenom svetu uopšte mogu racionalno da donesu odluke o tako velikim i suštinskim stvarima, moguće je da bismo ipak morali malo da ih „poguramo“ i usmerimo makar u tim nekim, najvažnijim izborima. „HAZARSKI REČNIK“ ZA JUBILEJ NARODNOG POZORIŠTA – BEOGRADSKI Balet gostuje na brojnim festivalima gde naše predstave odreda dobijaju sjajne kritike, pripremamo se za festival u Brnu koji okuplja nacionalne kompanije celog regiona, „Kraljica Margo“ gostovaće u Rimu, „Don Kihot“ u Đenovi… Jubilarna, 150. sezona Narodnog pozorišta u Baletu će biti posvećena domaćim autorima a „udarna“ praizvedba biće „Hazarski rečnik“ – za mnoge možda na prvu loptu neočekivan izbor literarnog predloška za baletsku adaptaciju. No, ovaj balet upravo otvara nove spektakularne mogućnosti istraživanja i doživljaja tog velikog dela, pokazujući šta sve možemo prikazati pokretom, koliko toga i na koje sve načine, telo može da ispriča – neretko čak i bolje no reč (balet u režiji Lidije Pandur i koreografiji Ronalda Savkovića, sa kostimima Angeline Atlagić i scenografijom Sven Jenka, na muziku čiji je autor mladi novosadski kompozitor Miroslav Bako).

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike