Karim Ajnuz: Žene su ponovo najveće žrtve

SUPTILNE i jake ljudske priče u melodramskom ključu prava su retkost u savremenoj kinematografiji, a pobednički film u kanskoj selekciji „Izvestan pogled“, ostvarenje „Nevidljivi život“ brazilskog reditelja Karima Ajnuza, povratak je temama ljudske osujećenosti u savremenom svetu. Gost „Kustendorfa“ kaže da uprkos globalno proklamovanim ljudskim pravima, svet postaje sve manje dobro mesto za život, prisustvujemo velikom padu u kome su žene pod uticajem nadirućeg i često prikrivenog konzervativizma prve žrtve i imaju sve manje moći da svoja stremljenja, svoj unutrašnji život prenesu u stvarnost. – Radnja romana Marte Batalhe a koji je predložak za film smeštena je u period od 1938. do 1950. godine prošlog veka. Sveo sam hronologiju na kraj tog perioda, u godinu kada je položaja žena u našem društvu bio izrazito tradicionalistički u pogledu onoga što zovemo sloboda ličnosti. To je period uoči promena koje su omogućile ženama da lakše dođu do posla, do dobrih pozicija u društvu i karijere, da se razvedu bez osude društva, da same sebi odaberu životnu ulogu u skladu sa svojim bićem… Te promene su se dogodile, ali sam ovu temu odabrao upravo zato što stavri ponovo idu „nizbrdo“. Staro se nažalost vraća, ali se o tome ne govori. * Kažete da je došlo do regresije, nazadovanja na štetu žena ? – Tokom poslednje dve godine, ubrzano, veliki talas konzervativizma preplavio je Brazil, moju domovinu. Sve je u znaku nostalgije koja vuče ka sredini prošlog veka. Promoviše se ideja da je ženi mesto u kuhinji, u kući, u zatvorenosti duha… Uzrok je nagli uspon Evangelističke crkve u Brazilu, a druga stvar koja prati ovaj talas je naglo povećanje broja krivičnih dela i zločina prema ženama. Paradoksalno, u svetu Brazil ima imidž liberalne zemlje, a ja sam želeo da kažem da se to promenilo, pretvorilo se u suprotnost toj uvreženoj slici. Usled „zatvaranja“ žena u muški svet, one imaju unutrašnji „nevidljivi život“ koga se ne odriču, za koji se bore, samo ih treba videti. Verski uticaj o kome govorim podrazumeva masovno konvertitstvo. Ova crkva se širi neviđenom brzinom. Meni je jako čudno što se o tome ne govori u najvećim medijima. To je tek pomalo tema za društvene mreže. Ali pogledajmo stvarnost, religijsko konvertitstvo ide „ruku pod ruku“ uz izborne političke trijumfe konzervativaca, oni su u naletu koji se oseća u svim segmentima života. Slično je i drugde u svetu, kada krize uzmu maha, ekonomske, moralne, ratne i svake druge. * Šta se u tom menjanju poretka, u ovom nazadovanju dešava sa muškarcima? – Za žene se menja puno toga, a muškarce, čini se, sve ovo ne dotiče previše. Oni će uglavnom sedeti ispred televizora i ćutati. To je nakakav prećutni „socijalni dogovor“ kakav se može videti u mnogim državama sveta. Neće pogledati prema ženi i stvari popravljati. Žene i ćerke su u kući, muškarci su uglavnom u kafani ili u fotelji. Muškarac čuva svoj svet, on se podrazumeva. Ima i saradnike, pa će tako majke savetovati ćerke da ostanu u lošem braku, da trpe jer „to je brak“. Ili će im društvo sugerisati, da se malo zatvore prema životu, prema okolini, da se povuku. Ovaj film je doživeo značajan uspeh jer se bavi tim finesama, koje su meni sticajem okolnosti dobro poznate. Odrastao sam u kući uz majku i baku, otac je otišao odmah nakon mog rođenja, pa su mi uspomene i sećanja „diktirali“ priču… Ali kao muškarac, nisam mogao imati potpuniji uvid u njihov unutrašnji svet, bilo je potrebno dodatno razumevanje. Zato sam se okružio ženama, saradnicama na snimanju filma, od knjige kao predloška, preko pisanja scenarija, sve su to radile žene, a glavne uloge su poverene glumicama Juliji Stokler i Kerol Duarte… Potrudio sam se da stvari zaista vidim njihovim očima. * Dva glavna lika, Euridika i Gvida, svoj „nevidljivi život“ održavaju potpomažući jedna drugu iako su silom prilika razdvojene. One taj priželjkivani život dele, kao što to često najbolje prijateljice rade… – Baš zato sam želeo sam da u filmu imam glumice koje nisu poznate. Da se vidi bolje, da su njihovi karakteri istiniti, životni. One nisu nekakav izuzetak u našoj stvarnosti, više su pravilo. Kako su njihovi istinski životi nevidljivi, unutrašnji, muzika u filmu „igra“ važnu ulogu. Euridika, koja želi da postane slavna pijanistkinja, u okolnostima koje njenu autentičnu unutrašnju „pesmu“ guše – to je u film ugradilo nekoliko moćnih klavirskih kompozicija. Ona je tih karakter koji želi da bude deo sveta. Tu je i muzika koja pojačava karakter njene otvorenije, „glasnije“ sestre Gvide. Njen najveći san je da pronađe pravu ljubav, ali okolnosti koje ograničavaju mesto žene u društvu ne dozvoljavaju da ostvari potpuno prisnan odnosa kakav joj je potreban i rekao bih poželjan i normalan. Ja želim da verujem da je taj pravi autentični život, koji je nažalost nevidljiv, otporan na zlo. I vredi se za njega boriti. * Publika u Srbiji Vas najbolje poznaje po dokumentarnom, kultnom ostvarenju „Katedrale kulture“, reč je o objedinjenih šest priča o nekim značajnim svetskim građevinama… – Još 2009. godine sam snimio „road movie“ dobrog naslova: „Putujem zato što moram, vraćam se zato što te volim“. Film je video Vim Venders, a kada je pokrenuo projekat „Katedrale kulture“ pozvao me je, baš kao i Majkla Medsena, Roberta Retforda, Mihaela Glavogera i Margaret Olin, da snimim jednu od ukupno šest priča o čuvenim građevinama koje su na neki način oblikovale našu civilizaciju. Oni su „pokrili“ Berlinsku filharmoniju, Narodnu biblioteku Rusije, Halden zatvor, biloški Salk institut U San Dijegu i operu u Oslu. Trebalo je da damo odgovor na pitanje: Kada bi zgrade mogle da govore, šta bi o nama rekle? Jer ono što gradimo, vrlo verovatno govori nešto i o našoj duši. PROČITAJTE JOŠ: Biblioteka grada Beograda obeležila 89. rođendan: Čitalac godine trinaestogodišnja Milica * Vi ste za ovo civilizacijsko i filmsko, uzbudljivo putovanje odabrali „Pompidu centar“, zašto? – Prvo sam želeo da snimim stari berlinski aerodrom koji su 2012. godine želeli da zatvore. Aerodromi nose toliko priča, srećnih i tužnih. Nose po svetu, toliko potresnih usuda. Dogodilo se da su vlasti odustale od zatvaranja aerodroma, pa sam se još jednom, baš kao i u slučaju igranog filma „Nevidljivi život“ okrenuo svojim sopstvenim iskustvima. Sećanja nose najveći emotivni i stvaralački naboj. Kada sam bio tinejdžer, živeo sam u Parizu jedno vreme sa svojim ocem koji je Alžirac, doseljenik u Francusku. Tada, osamdesetih, ispred „Pompidu centra“ dešavao se susret različitih kultura. Sve to menjalo je Francusku u društvenom smislu kao i Pariz u onom vizuelnom. Tada nije bilo ulaznica, nije bilo obezbeđenja, a sama zgrada je bila visokotehnološka inovacija važna za osamdesete. * Građevinu ste dakle prikazali, iz taloga iskustva, iz sećanja o životu u Parizu… – To je nakakav „žilvernovski“, ultramoderni svemirski brod usred Pariza. To je omaž gradu koji je podeljen, sa nekoliko elemenata koji ipak uspevaju da različite ljude povezuju. Moj otac i cela moja familija sa njegove strane poreklom je iz Alžira. Prva su generacija doseljenika. Dakle, ovde porodični faktor ima važnu ulogu, kao i u „Nevidljivom životu“. Ja sam posle dve tinejdžerske godine života u Parizu ovaj grad napustio, jer je bilo previše teško uklopiti se. Kad god vas pitaju za ime, pomisle da dolazite iz arapskog sveta i odbijaju nas. Meni je bilo jako teško da iznajmim stan, da nađem posao, čak i da uđem u muzej. Danas je loš odnos „zapada“ prema ljudima iz arapskog sveta još naglašeniji. I ne jedino „zapada“, sumnjičavost možete videti i na beogradskom aerodromu ako se zovete Karim, a državljanstvo u pasošu vam je brazilsko. To je sumnjivo. Stalno ste znak pitanja. * Vi sada živite u Berlinu, uspešni ste, imate li tamo sličnih problema? – Ljudi nekad misle da sam Sirijac ili Turčin, „auslender“ u svakom slučaju. Ja sam se navikao da budem netipičan i za okolinu pomalo misteriozan karakter. Doduše, kada uđem u zubarsku ordinaciju, a doktorka pita sestru kako se izgovara ovo ime, znam da je to znak otpora prema meni. Jer ime Karim uopšte nije teško izgovoriti. Sve to pojačano je posle „kula bliznakinja“, naravno. Ali ja volim svoj berlinski život. Živim u ulici koja je popločana kaldrmom, blizu kanala. Podjednako blizu su mi priroda i gradska vreva. Ustanem, zatim pišem, pa idem u studio kroz divan park. Uveče imam puno izbora: tu je pozorište, neka žurka je uvek u ponudi, ako mi ne baš odgovara mirno veče kod kuće. Mogu od dana da napravim šta želim, pa grad osećam kao svoj, uprkos tom stalnom otporu prema doseljenicima.* Održaćete radionicu za studente iz celog sveta ovde na „Kustendorfu“. Šta ćete reći talentovanoj deci? – Ovi sureti su veoma značajni. Oni bi trebalo da znaju da ulaze u težak posao gde je takmičarski duh jako izražen. Ta borba za pozicije nekad je skoro neizdrživa. I biće još gore. Film mora biti ne njihova posvećenost, već njihova opsesija. I to pojačana slepom tvrdoglavošću, upornošću, u suprotnom od posla nema ništa. Ja sam počeo kao arhitekta, ali sam poželeo u jednom trenutku da nemam ništa sa ovom „felom“ i kvardtanim metrima. Zatim sam isprobao „Super 8“ kameru. Video sam, to je sredstvo kojim na lep način mogu da poistovetim viđeno sa onim što se u meni nalazi kao duhovni sadržaj. Bile su to lepe slike koje su me preobratile u ovo što sam danas. * Sa kakvim utiscima ćete napustiti Srbiju? – Prvi put sam u Srbiji i drugi put na Balkanu. Bio sam jednom gost filmskog festivala u Sarajevu. Ne znam dovoljno o srpskoj autentičnoj arhitekturi, za mene je sve ovo ima egzotičan „šmek“, izmešetenost iz metropole, festival na vrhu jedne planine, blizu granice. Tradicionalne seoske kuće postavljene su oko crkve i oko trga, u malom bajkovitom gradu gde se ne može videti ni jedna reklama. I ovo je jedna od „katedrala kulture“, uzbudljiva.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike