Jurij Bašmet: Čuvamo pamćenje naroda

SVET je vekovima, tvrdoglavo, smatrao da je viola „manje virtuozan instrument“ od violine. Ovaj zakon prestao je da važi tek u drugoj polovini 20. stoleća, kada se Jurij Bašmet, živa legenda klasične muzike, pojavio u prestižnim, najznačajnijim koncertnim dvoranama širom planete, kao prvi solista „na violini većoj od obične“, menjajući zauvek tvrda poimanja ove umetnosti. Gost festivala „Kustendorf klasik“ (odvija se uz podršku Kompanije „Gasprom njeft“) i Emira Kusturice, za „Novosti“, kaže da je na ovu revoluciju ponosan, ako i da je u Srbiji osetio vrednost i punoću – zajedničkog pamćenja cela dva naroda. – Napokon sam tu, na mestu o kome sam slušao najviše od ljudi iz sveta umetnosti. Prvi utisak je onaj iz helikoptera: video sam neverovatne prizore prirode posmatrajući Srbiju iz nesvakidašnje perspektive, zamolio sam pilota da let produži, da to potraje. A onda, iznenada – sletanje u raj! Dva dana sam proveo posmatrajući obronke Tare, za mene je ovdašnje otelovljenje nestvarnog u stvarnosti – inspirativno. * Nastupili ste sa orkestrom „Kustendorf klasik“, pod dirigentskom palicom Srboljuba Dinića. Kakvi su utisci? – Novi orkestar je uvek izazov, to je situacija sa kojom se susrećem često, ali sam ovaj put bio prijatno iznenađen pripremljenošću orkestra, veoma sam zadovoljan. Svirali smo „Harolda u Italiji“, Hektora Berlioza. Harold je lik iz Bajronovog lirsko-epskog speva „Putovanje Čajlda Harolda“, a Paganini je naručio končerto na ovu temu, od Berlioza. Posle prvog stava, Paganini nije bio zadovoljan! Želeo je više virtuoznosti, ali je ipak platio autoru! Onda je Berlioz počeo sve manje počeo da koristi solo na violi, a finale je potpuno bez ovog instrumenta. Takođe, Haroldov put se dešava u planinama, sličnim Tari, pa su se sve kockice savršeno uklopile u jedinstvenoj izvođačkoj atmosferi.ČEKAM OSTVARENjE SNA * Najznačajniji savremeni kompozitori pišu muziku baš za vas… – Mislim da takvih kompozicija pisanih za mene ima oko 70 ili više. Među njima su tri remek-dela, već upisana u istoriju klasične muzike. To su Šnitkeov „Končerto“, tu je Kančelijev „Stiks“ sa simfonijskim orkestrom, horom i solom za violu, kao i končerto Aleksandra Čajkovskog. Izdvajam još kompozitore poput Gubaiduline, Tavernera, Denisova… Kao violista, dozvolite da se našalim, još čekam ostvarenje sopstvenog sna i to vreme u kome će Brams, Čajkovski, Rahmanjinov ili Bah komponovati za violu i za mene. Pročitajte još – POČEO KUSTENDORF KLASIK: Bašmet na otvaranju svirao – Tesli u čast * Muzički svet vas zna kao najboljeg violistu današnjice, dirigenta i violinistu. Otkuda ovakva širina? – Viola i dirigovanje su me uzeli pod svoje u potpunosti, ja to vidim kao veliku prednost. Kada sviram, osećam da radim nešto što volim najviše na svetu. Onda u ulozi dirigenta isto mislim o tom poslu. Promena perspektive pomaže boljem razumevanju muzike i izvođačkog čina. A violinu sviram tek ponekad na javnim nastupima, kada sviramo neki Bahov končerto ili kada program zahteva takav angažman. * Godišnje imate oko 200 nastupa… – Da, kao solista, ali učestvujem i na brojnim festivalima kao direktor, idejni tvorac i autor programa… Najveći od njih i svakako najznačajniji u Rusiji jeste festival „Decembarske večeri“. Održava se svake godine u Puškinovom muzeju u Moskvi, a osnivač je čuveni pijanista Svjatoslav Rihter. On je 17 godina bio umetnički direktor festivala, a ja sam ga nasledio na toj poziciji, što je svojevrsno vredno priznanje. Specijalnost tog festivala je sinteza slikarstva i muzike, koju je utvrdio Rihter, muzičar posebno vezan za likovnu umetnost: primera radi, publika ispred sebe ima savršene slike najboljih impresionista, sa svih strana sveta, a mi sviramo muziku iste epohe. Izdvojio bih i festival u Sočiju, to je festival kulture, ne jedino muzike. * Kako je došlo do saradnje sa Kusturicom? – Gajim naklonost prema Emiru dugo. Upoznao sa ga posredstvom mog prijatelja Nikite Mihalkova. Tada još nisam gledao njegove filmove. Pričali smo, a ja sam bez uvida u Emirovo stvaralaštvo, shvatio da ispred sebe imam izuzetnog čoveka. Svidela mi se njegova inteligencija, a posebno rodoljublje koje iskazuje daleko od kuće. Kada sam počeo da gledam njegove filmove, shvatio sam da je čovek genije. On je fantastičan primer za mnoge, posmatrajte ga i videćete kako se znanje, energija i novac mogu iskoristiti, da se san pretoči u realnost. I obrnuto, kako realnost koja nije uvek sjajna, može postati san vredan življenja. Kolo života. * Šta nas uz pravoslavlje, slovenstvo i ratna savezništva, povezuje danas? – To je pitanje ljudskih duša. Istorija je često tragična, a mi smo dužni da brinemo o pamćenju naroda. To Kusturica najbolje radi. Morate biti do kraja iskreni o važnim stvarima, čak i kada vam to ne donosi korist. Slušajući njega, osetio sam da su to i moje misli. Lepo je takmičiti se sa bilo kim u svetu, u sportu, muzici… Ali za razliku od nekih drugih, Srbi i Rusi su imali ratove na svojoj teritoriji. A rat je ubijanje, akt protiv Boga. Mi znamo za ovo strašno iskustvo, ne moramo da kažemo puno, a da se razumemo. Zato se molim za mir, za put ka Bogu, kroz umetnost i kulturu, a ne za rat i put protiv Tvorca.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike