Jurij Bašmet: Brinemo da ne ukradu pamćenje naroda

Svet je vekovima, tvrdoglavo, smatrao da je viola „manje virtuozan instrument“ od violine. Ovaj zakon prestao je da važi tek u drugoj polovini 20. stoleća, kada se Jurij Bašmet, živa legenda klasične muzike pojavio u prestižnim, najznačajnijim koncertnim dvoranama širom planete, kao prvi solista „na violini većoj od obične“, menjajući zauvek tvrda piomanja ove umetnosti. Gost festivala „Kustendorf klasik“ i Emira Kusturice, za „Novosti“ kaže da je na ovu revoluciju ponosan, ako i da je u Srbiji osetio vrednost i punoću – zajedničkog pamćenja cela dva naroda. – Srećan sam jer se sve ovo dešava. Emir Kusturica me je prvi put pozvao u Drvengrad pre nekoliko godina, ali zbog gustog rasporeda nastupa koji se ugovaraju godinu dana unapred, nisam mogao da dođem. Poziv je ponovljen na muzičkom festivalu u Sočiju gde smo se sreli, a ja sa napokon tu, na mestu o kome sam slušao najviše od ljudi iz sveta umetnosti. Prvi utisak je onaj iz helikoptera: video sam neverovatne prizore prirode posmatrajući Srbiju iz nesvakidašnje perspektive, zamolio sam pilota da let produži, da to potraje. A onda, iznenada – sletanje u raj! Dva dana sam proveo posmatrajući obronke Tare, za mene je ovdašnje otelovljenje nestvarnog u stvarnosti, inspirativno. * Nastupili ste sa orkestrom „Kustendorf klasik“, pod dirigentskom palicom Srboljuba Dinića. Kakvi su utisci ? – Novi orkestar je uvek izazov, to je situacija sa kojom se susrećem često, ali sam ovaj put bio prijatno iznenađen pripremljenošću orkestra, veoma sam zadovoljan. Svirali smo „Harolda u Italiji“, Hektora Berlioza. Harold je lik iz Bajronovog lirsko – epskog speva „Putovanje Čajlda Harolda“, a Paganini je naručio končerto na ovu temu, od Berlioza. Posle prvog stava, Paganini nije bio zadovoljan! Želeo je više virtuoznosti, ali je ipak platio autoru! Onda je Berlioz počeo sve manje počeo da koristi solo na violi, a finale je potpuno bez ovog instrumenta. Takođe, Haroldov put se dešava u planinama, sličnim Tari, pa su se sve kockice savršeno uklopile u jedinstvenoj izvođačkoj atmosferi. * Muzički svet Vas zna kao najboljeg violistu današnjice, dirigovanje m ste jednako zaokupljeni, a povremeno nastupate i na violini. Otkuda ovakva širina? – Viola i dirigovanje su me uzeli pod svoje u potpunosti, ja to vidim kao veliku prednost. Kada sviram, osećam da radim nešto što volim najviše na svetu. Onda u ulozi dirigenta isto mislim o tom poslu. Promena perspektive pomaže boljem razumevanju muzike i izvođačkog čina. A violinu sviram tek ponekad na javnim nastupima, kada sviramo neki Bahov končerto ili kada program zahteva takav angažman.Pročitajte još – POČEO KUSTENDORF KLASIK: Bašmet na otvaranju svirao – Tesli u čast * Izbor viole za jednog muzičara, virtuoza neograničenih mogućnosti nije uobičajeni izbor. Kako ste se našli na ovom putu? – Imao sam sreće, posle studija i takmičenja, kockice su se sklopile na pravi način, jedinstven. Tako sam došao u priliku da kao solista na violi, uđem u najveće koncertne dvorane sveta: počelo je u Amsterdamu, Beču, Tokiju, nastavilo se u Karnegi holu… To na ovom instrumentu, nikada nije bio slučaj. Zato me smatraju pionirom, koji je prvi u istoriji ovih zemalja i koncertnih dvorana, bio solista na violi. Kada umrem, po „belom svetu“, pamtiće me najviše po tome. * To što najznačajniji savremeni kompozitori pišu muziku baš za Vas, delije kao logičan sled stvari… – Mislim da takvih kompozicija pisanih za mene ima oko 70 ili više. Međutim, među njima su tri remek – dela, već upisana u istoriju klasične muzike. To su Šnitkeov „Končerto“, reč je o sjajnom vanvremenskom delu, tu je Kančelijev „Stiks“ sa simfonijskim orkestrom, horom i solom za violu, kao i končerto Aleksandra Čajkovskog. Izdvajam još kompozitore poput Gubaiduline, Tavernera, Denisova… Na festivalu u Sočiju često imamo svetske premijere novih dela, autora sa svih strana sveta, gde se može čuti avangardna kompozicija, eksperimentalna… Ima tu i tehnoloških inovacija, ljudi su u stanju da stvore neverovatne stvari, a ja kao violista, dozvolite da se našalim, još čekam ostarenje sopstvenog sna i to vreme u kome će Brams, Čajkovski, Rahmanjinov ili Bah komponovati za violu i za mene. * Godišnje imate oko 200 mastupa, ugovorenih često godinama unapred… Da kao solista, ali učestvijem i na brojnim festivalima kao direktor, idejni tvorac i autor programa… Najveći od njih i svakako najznačajniji u Rusiji, jeste festival „Decembarske večeri“. Održava se svake godine u Puškinovom muzeju u Moskvi, a osnivač je čuveni pijanista Svjatoslav Rihter. On je 17 godina bio umetnički direktor festivala, a ja sam ga nasledio na toj poziciji, što je svojevrsno, vredno priznanje. Specijalnost tog festivala je sinteza slikarstva i muzike, koju je utvrdio Rihter, muzičar posebno vezan za likovnu umetnost: primera radi, publika ispred sebe ima savršene slike najboljih impresionista, sa svih strana sveta, a mi sviramo muziku iste epohe. Izdvojio bih i festival u Sočiju, to je festival kulture, ne jedino muzike. Tu uživamo u klasici, džezu, pop kulturi, dolaze i svetske zvezde, imamo operu, balet, filmove. Umetnički sam direktor još jednog festivala, u Minsku, gde povremeno nastupam. Sve ukupno, pomenute poslove radim na, ne znam tačno, 15 ili 16 festivala… * Rekli ste mi da ćete se i ovde, u Mokru Goru sigurno vraćati često. kako je došlo do saradnje sa Kusturicom? – Gajim naklonost prema Emiru dugo. Upoznao sa ga posredstvom mog prijatelja Nikite Mihalkova. Tada još nisam gledao njegove filmove. Pričali smo, a ja sam bez uvida u Emirovo stvaralaštvo, shvatio da ispred sebe imam izuzetnog čoveka. Svidela mi se njegova inteligencija, a posebno rodoljublje koje iskazuje daleko od kuće. Kada sam počeo da gledam njegove filmove, shvatio sam da je čovek genije. On je fantastičan primer za mnoge, posmatrajte ga i videćete kako se znanje, energija i novac mogu iskoristiti, da se san pretoči u realnost. I obrnuto, kako realnost koja nije uvek sjajna, može postati san vredan življenja. Kolo života. * Šta nas uz pravoslavlje, slovenstvo i ratna savezništva, povezuje danas? – To je pitanje ljudskih duša. Istorija je često tragična, a mi smo dužni da brinemo o pamćenju naroda. To Kusturica najbolje radi. Morate biti do kraja iskreni o važnim stvarima, čak i kada vam to ne donosi korist. Slušajući njega, osetio sam da su to i moje misli. Lepo je takmičiti se sa bilo kim u svetu, u sportu, muzici… Ali za razliku od nekih drugih, Srbi i Rusi su imali ratove na svojoj teritoriji. A rat je ubijanje, akt protiv Boga. Mi znamo za ovo strašno iskustvo, ne moramo da kažemo puno, a da se razumemo. Zato se molim za mir, za put ka Bogu, kroz umetnost i kulturu, a ne za rat i put protiv Tvorca. NAJSITNIJI PODSTREK * Vaše brojne biografije „kažu“ da potičete iz porodice muzičara? – To je prenaglašeno. Majka je bila lingvista, a otac inženjer elektrotehnike, doduše sa odličnim glasom. Nije bilo profesionalnih muzičara u porodici. Zato p ostoje neke priče unutar familije, u kojima je muzika detalj za pamćenje. Moju baku sa majčine strane, Darju Aksentijevnu nacisti su u Drugom svetskom ratu odveli u Nemačku. Baka je nestala u ratnom vihoru bez traga. Moja majka, iz potrebe da evocira uspomene, isticala je da je baka divno pevala stare narodne pesme. Nekada je i najsitniji podstrek dovoljan, da muzika zasvira u duši deteta…

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike