Još živimo u onom što je izgradila Jugoslavija

U SAMOJ srži izložbe “Ka betonskoj utopiji: Arhitektura u Jugoslaviji, 1948-1980”, koja od jula traje u čuvenom njujorškom Muzeju moderne umetnosti (MoMA), nalaze se pitanja – kome služe arhitekte, zašto postoje i za koga treba da rade. Ovo smatra njen gostujući kustos, arhitekta Vladimir Kulića, beogradski đak i profesor na Florida Atlantik univerzitetu. Poruka o društvenoj funkciji arhitekture posebno je važna za američku publiku, smatra Kulić, koji je sa Martinom Stirlijem, glavnim kustosom Odeljenja za arhitekturu i dizajn MoMA, ujedno i autor kataloga. Zbog neoliberalizma, kaže, arhitektura je tamo svedena na nešto što služi dekoraciji za najbogatiji sloj društva, dok svi ostali žive u prostorima koji su proizvod najkomercijalnijeg načina proizvodnje. – Pokušali smo da gledamo arhitekturu dublje od čiste forme i materijalnog projekta – objašnjava Kulić, za “Novosti”. – Bavili smo se smislom te arhitekture. Država je u socijalističkoj Jugoslaviji gradila desetine hiljada stanova godišnje namenjenih širokoj populaciji. Proizvodila je institucije koje su činile društveni standard – škole, obdaništa, radničke univerzitete, bolnice… To zvuči gotovo neverovatno iz današnje perspektive, pogotovo američke, gde je sve privatizovano, a socijalno stanovanje gotovo da ne postoji kao kategorija, gde je obrazovanje sve nepristupačnije, dok je zdravstveno osiguranje pod stalnim udarom.MUZEJ ARHITEKTURE * KOLIKA je šteta za Beograd što nema muzej arhitekture? – U Srbiji su arhive, privatizacijom firmi, nestale, a zaostavštine arhitekata su ko zna gde, samo je mala količina materijala u Muzeju nauke i tehnike. Arhivi su dobri, ali ne skupljaju originalne crteže. Ali ne radi se tu samo o čuvanju nasleđa. Tu nije reč samo o nekom sivom betonu, već da iza arhitekture stoji i njena funkcija, način na koji je finansirana i građena, da je bila deo nekog društvenog projekta, da je nekome služila.PROČITAJTE JOŠ – JUGOSLOVENSKA BETONSKA UTOPIJA: „Selfi“ ispred crvenog kioska * Kako se posle skoro 30 godina od raspada Jugoslavije kroz arhitekturu čita sudbina tog društva i države? – Kao istoričara, najviše me fascinira šta se sa arhitekturom dešava u društvenim lomovima. Raznovrsne su bile sudbine građevina – od velikog broja srušenih spomenika, koji su predstavljali simbole Jugoslavije i socijalizma, do zgrada koje su potpuno promenile funkciju ili su prepuštene propadanju. Možda je, ipak, najznačajnije to štom uprkos negativnom, politički generisanom stavu, i danas na čitavom prostoru bivše Jugoslavije živimo u prostorima koji su tada izgrađeni. Društvena infrastruktura i stambeni fond još opstaju. I dalje su sa nama rezultati posleratne modernizacije. U mnogim segmentima to ostaje najkvalitetniji deo graditeljskog nasleđa. Ironično, čak i tržište sada to odlično valorizuje, pa su stambene zgrade na Novom Beogradu vrlo poželjna mesta za stanovanje. * Kako ova izložba uključuje ono što je uništeno tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, poput zgrade Generalštaba? – Nismo želeli da to ostane sakriveno. Prikazan je i Generalštab, sa fotografijom sadašnjeg, uništenog stanja, ali i Avalski toranj i zgrada Elektroprivrede u Sarajevu. Ima još primera, o čemu se govori i u katalogu izložbe. To, ipak, ne dominira, već se suptilno provlači kroz postavku. U jednom video-radu, koji na neki način završava samu izložbu, eksplicitno se govori o Jasenovcu, o ciklusima uništavanja i istrebljivanja. * Kako američka publika razume deo postavke posvećen spomenicima iz NOB-a? – Trudili smo se da uz svaki spomenik postavimo opis koji govori čemu je posvećen i zašto je umetnički i istorijski značajan. Nadam se da ćemo uspeti da fascinaciju formom spomenika proširimo i na poštovanje žrtava na koje sećaju. Poslenjih desetak godina, zahvaljujući internetu, spomenici iz vremena socijalizma sve su popularniji, ali se često dekontekstualizuju, svode samo na formu. Uoči samog otvaranja izbio je skandal u vezi sa australijskom firmom za naočare za sunce koja je u Jasenovcu snimala reklamu. Zahvaljujući orkestriranom protestu kolega aktivista, ne samo sa ovih prostora, već praktično iz celog sveta, koji su razumeli kontekst, to je sklonjeno. Zamislite šta bi bilo da neko ode u Aušvic i proba da napravi reklamu?! * Autor spomenika u Jasenovcu Bogdan Bogdanović jedan je od izabranih arhitekata čiji je opus šire predstavljen… – Veći broj arhitekata je zastupljen sa više od jednog projekta, poput Zlatka Ugljena, Borisa Magaša, Svetlane Radević… Međutim, odabrali smo četvoricu pojedinaca u čijem se opusu sustiže mnogo zanimljivih, kreativnih dostignuća. Uz Bogdanovića iz Srbije, to su Edvard Ravnikar iz Slovenije, Juraj Neidhardt iz Bosne i Vjecislav Rihter iz Hrvatske. Svi su bili i umetnici i istaknuti intelektualci. Pisali su, predavali, imali veliki broj sledbenika, čitave škole. Kroz te celovite ličnosti kultura može da se čita mnogo dublje nego samo kroz konkretne objekte. Bili su na neki način ugrađeni u same temelje te države, ili kroz spomenike, kao Bogdanović, ili predstavljanjem zemlje u inostranstvu, kao Rihter kroz paviljone Jugoslavije u kojima je davao interpretaciju samoupravljanja za publiku u inostranstvu. Sva četvorica se potpuno različiti, a ilustruju svoju konkretnu sredinu, iz koje su pravili iskorake. Namera je bila da pokažemo da socijalistički sistem nije brisao individualnu krativnost. Dominantan stereotip na Zapadu je bio da je arhitektura tog perioda čitana kao potuno monotona, identična, diktirana sa vrha… PROČITAJTE JOŠ – CNN o arhitektonskom nasleđu bivše Jugoslavije NEPREVODIVA IGRA REČI SAM naslov izložbe Toward a Concrete Utopia: Architecture in Yugoslavia, 1948-1980) u sebi ima i na naš jezik neprevodivu igru reči, jer može da označi i betonsku i konkretnu utopiju: – Konkretna utopija je termin filozofa Ernsta Bloha i, za razliku od pojma utopije iz 16. veka, označava nešto što se stalno razvija, menja, traži u svakodnevnom životu. Socijalistička Jugoslavija nikada nije imala jedno lice, stalno se menjala. Taj proces traženja je materijalizacija Blohove konkretne utopije. Primenjivo je i drugo značenje – betonska utopija, jer beton je materijal posleratne rekonstrukcije, ne samo Jugoslavije, nego cele Evrope.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike