Handke u Kafkinom „Procesu“: Isključivost uperena protiv Nobelovca

Esej „Peter Handke. Na primer“ dr Danijela Zandmana, filozofa, germaniste i stručnjaka za Istočnu Evropu, objavljen je 28. novembra 2019. u internet-časopisu „Telepolis“ nemačke izdavačke kuće Hajze. U njemu autor analizira crno-beli svet u kome nema mesta ni za tiho neslaganje sa opštom ogorčenošću zbog dodele prošlogodišnje Nobelove nagrade Peteru Handkeu i kakve veze to ima sa glasom isključivosti, Kafkinim „Procesom“, geopolitičkom situacijom i modernim totalitarizmom. Slučaj Handkea i posredno slučaj Srbije služe kao polazište i lakmus test današnjeg preovlađujućeg zapadnoevropskog pogleda na svet i uče nas zašto je tolerancija različitosti presudna za sve nas, na istoku i na zapadu, od davnina do danas. „Novosti“ objavljuju dva odlomka iz ovog eseja. Tako govori isključivost. U pogledu na svet, u čijoj osnovi je ogorčenost zbog Nobelove nagrade Handkeu, nema mesta za različitost, ma koliko god suptilna ona bila. Ne radi se samo o revnosti. To je govor isključivosti. Čak ni naznaka drugačije perspektive ne dolazi u obzir. Sviđalo nam se to, ili ne. Palac gore, ili dole. To je simbol poretka koji ne dozvoljava ništa osim samog sebe. Čak i zapitanost je uvreda. Nema govora o postavljanju pitanja. A, da, Handke postavlja pitanja. Još uvek. Poniziti Handkea. Poništiti njegov stav. Psiholozi, sociolozi i stručnjaci za medije su uvek iznova zaključivali da je personalizacija prvi instrument uticaja na mase. Jedan od razloga je što se sheme dobra i zla teško primenjuju na složene pojave, a vrlo lako na pojedinačne osobe. Kod dodela nagrada i konkursa personalizacija je potpuna. Zato i ne čudi da poredak deli nagrade. Dobitnici nagrada su osobe koje pokazuju ispravan smer. Oni govore u ime sistema za dodelu nagrada. A ako nagrada ode pogrešnoj osobi, „nepodobnoj“ (možda čak i iz strateških razloga?), to ne menja ništa. Samo u tom slučaju, uzor treba hitro pretvoriti u metu na strelištu. Ukoliko pogodimo osobu-metu, stav koji joj stavljamo u usta sa njom je poništen. Tako uvek funkcioniše lično klevetanje. Zato se meta napada nikada ne predstavlja kao nosilac određenih argumenata. Mehanizam ne treba da se prepozna. Zato u ovoj „debati“ ne nalazimo ni jedan jedini Handkeov argument. Njegova pozicija izgleda potpuno odvojena od bilo koje logike. To vodi ka neizbežnom zaključku da je osoba koja ima takve stavove umobolna. Time je ličnost ogoljena, odvojena od svih argumenata i sama na sebe privlači različite epitete. Nasilnik, skrnavitelj. Kao dokaz, nekakvo pismo bivšoj devojci, svejedno. Totalitarizam deluje u neodređenostima i ko bi još tražio dokaze za nekakve osobine koje su tako strašne da se ogorčenje izliva na onoga ko bi se usudio da postavi pitanje dokaza. Zastarelo deluje stav da bi se moglo potpuno koncentrisati na predmet diskusije. Drugačiji stav predstaviti objektivno. Argumentima, koje, naravno, treba kritički razložiti. Zastarelo, kao što rekosmo. To je novinarstvo iz sedamdesetih, možda čak iz osamdesetih. Ne, Handkea treba pokazati sa spuštenim pantalonama. Argumenti bi samo pokvarili sliku neophodnu za hajku. Kako se pravi hajka. To se može proučiti kod Asanža – koji je u međuvremenu smršao kao zatvorenik u koncentracionom logoru. Kad se umirila povika na njega, a time i na stav koji je zastupao, švedski organi pravde započinju proces zbog silovanja. Kada se, međutim, razvio politički pokret, koji je pokrenuo opasnu mogućnost da se opet obrati pažnja na Asanžovu fundamentalnu kritiku moći, konkretno: na otkrivanje mehanizama kojima se ispoljava geopolitička moć SAD, tada su švedski organi pravde bili pouzdani u oceni situacije i ponovo su obustavili proces. Ne da bi postigli pravni rezultat, već kao deo mehanizma za uništenje. Ko zna Kafkin „Proces“ neće biti iznenađen. Kada je moć ugrožena, sistem uništenja ne zna za granice. Službenici zapadnog sistema vrednosti izložili su Asanža metodama sistematskog uništenja (švajcarski diplomata pri UN Nils Melcer samo marginalno pomenut u medijima, opisuje tretman Asanža kao mučenje), da bi se takva osoba na kraju pokazala kao subjekat lišen ljudskosti. Kao pas – tako završava „Proces“. Pošto je izmučen takvim tretmanom, novine pišu u vezi ispitivanja koje je usledilo: „Asanž deluje rastrojeno.“ Da li je to čuđenje u pitanju? Ili cinizam? Kome je učinjeno to što je njemu, taj završava u rastrojstvu. Nešto drugo nije ni predviđeno. Optužba za zlostavljanje može se ponovo produžiti, slučaj je u toku. Slučaj Handke je malo drugačiji. Uništenje se obavlja rečima. Fizička demontaža izostaje. Što ne znači da je Handke daleko od toga – moguće je da se ogrešio o neki pravni paragraf, po kome onome koji je rekao to što je Handke rekao, sleduju i pravne i, dakle, fizičke posledice od aparature za disekciju. Možda je samo tanka nit umetnosti to što Handkea drži iznad ponora. Obrazac ličnog klevetanja prepoznatljiv je i kod Asanža i kod Handkea. Ukoliko je kritičar postao skrnavitelj ili silovatelj – preko seksualnosti se još uvek može puno postići, seksualna revolucija nije uspela – onda je mrtva i njegova kritika instanci koje deluju iz geopolitičkih razloga. Vrlo jednostavno. Ne treba zaboraviti geopolitičku dimenziju Handkeove kritike jednostrane krivice u građanskom ratu na Balkanu, zbog koje uniformnost osude Handkea nije uopšte slučajna. I totalitarizam se razvija sa vremenom Bez želje za istraživanjem. U otvorenom demokratskom društvu izlaganje drugačijih pozicija trebalo bi da se podrazumeva. Ako prihvatimo da se to podrazumeva, postaje jasniji vid debate oko Handkea. Ni u jednom prilogu, čak ni u onima koji ga brane (zaista brane, otprilike ovako: književna vrednost je iznad političke nerazumnosti – ili drugačije rečeno: pesnik sme da pogreši, tj. to je nagrada za književnost), ni u jednom prilogu dakle, ne pominje se da Handke u svojoj oceni nije sam. Da ima istoričara, političara, režisera dokumentarnih filmova, a i novinara koji, na osnovu istraživanja sa citiranim izvorima i dokumentima, odbijaju konstrukciju jednostrane krivice. Onaj koji se javlja za reč u ovoj debati, ne mora da deli ovo mišljenje, ali bi trebalo da ukaže na takvo istraživanje i da ga poveže sa Handkeovim stavom: eto, to bi bilo fer.Džulijan Asanž / Foto AP Jedan takav kontekst poništava sliku umobolnog čoveka, sliku koja nam je potrebna. Inače bi svi koji podražavaju Handkeove stavove (potpuno ili delimično) takođe morali da budu proglašeni umobolnima. To bi, na primer, bio austrijski istoričar koji predaje u Švajcarskoj, Kurt Grič, čija je knjiga o ratu na Kosovu poslužila, između ostalih, komitetu Nobelove nagrade za ocenu Handkeove političke pozicije. Zatim, Hanes Hofbauer, takođe istoričar iz Austrije, koji se puno bavio Istočnom Evropom. Tu bi bio i 2017. preminuli Amerikanac Edvard S. Herman, profesor iz Pensilvanije, koji je, među ostalim knjigama, objavio i knjige sa Noamom Čomskim. Takođe i Amerikanac Filip Korvin, koji je bio visoki predstavnik UN u Bosni od proleća do leta 1995. kao koordinator za građanska pitanja i delegat specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN za Bosnu i Hercegovinu. Nazvati ove i mnoge druge ljude umobolnima moglo bi se pretvoriti u bumerang. Ipak, nerazumnost cele ove „debate“ dozvoljava zaključak: ako bi se baš moralo, ni od toga se ne bi odustalo. Ali, naravno, jednostavniji i sigurniji put je i dalje prećutkivanje činjenice da Handkeova pozicija o ratu u bivšoj Jugoslaviji nije usamljena. n (Uvodni pasus i prevod sa nemačkog M. Š. Perera)

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike