Gorica Popović za „Novosti“: Civilizacija se danas kreće u pogrešnom smeru

PLETILjA sa sto čipki, glumica Gorica Popović, na svom umetničkom razboju „plete“ najrazličitije pozorišne, filmske i ručne radove, piše scenarija, osmišljava autorske projekte i izložbe… Bavila se etno-muzikom kad to još nije bilo u modi (grupa „Suncokret“), a s prvom većom ulogom u filmu „Nacionalna klasa“ osvojila je, ni manje ni više – nego pulsku „Zlatnu arenu“. U protekle tri i po decenije jedan je od vodećih članova ansambla Ateljea 212 i upravo u tom svojstvu, uskoro ćemo je gledati u novoj predstavi na repertoaru kuće – „Noćnoj straži“ Fedora Šilija, s rediteljskim potpisom Borisa Liješevića. – Tema komada su tridesete godine prošlog veka, Beograd i njegovi žitelji toga doba. Reč je o komediji vodviljskog tipa, s desetak likova koje pripadaju, uslovno, nekim propalim bogataškim slojevima. Igram osiromašnu mađarsku groficu, koja sa nećakom (Gordan Kičić) dolazi u jednu, takođe propalu beogradsku porodicu. Jedni za druge misle da su još bogati i da će se, na neki način, okoristiti. Vreme je društvenog raspada pred rat i atmosfere u kojoj svi gube… * Ipak, reč je o komediji? – Tekst je vrlo duhovit. Volim komediju i dok se pripremamo za novu predstavu, stalno na umu imam Mucija Draškića i neke njegove divne predstave, poput „Kneginje iz Foli Beržera“ i „Građanina plemića“… Pokušavamo žanrovski da „pogodimo“ stvar. Lepo radimo, ekipa je vredna i vesela. * Vreme kojim se bavite u predstavi, doba je socijalnog raslojavanja i velike ekonomske krize. Pronalazite li sličnosti sa dana? Gorica Popović: Novi poredak „melje“ ljude IZLOŽBE I PREDSTAVE POZNATA glumica do sada je ostvarila nekoliko autorskih projekata, poput predstava „Jedva steče zeta“, „Au, poplava“, „Izvolte sličicu“, „Gospođa Milihbrot“, „Zvezdarske zvezdice“. Napisala je scenario za TV seriju „Peline đakonije“, osmislila i režirala muzičku predstavu „Brod plovi za Beograd“ koja već godinama puni salu Ateljea 212 pred Novu godinu. Pre dve godine imala je i veliku izložbu ručnih radova (pačvork, vez, slike na drvetu) u Galeriji RTS. – Tridesete godine prošlog veka bile su veoma kreativne. Ispunjene divnom muzikom, modom, s filmom u razvoju. Jedno stvaralački bogato vreme. Ovo u kojem živimo odlikuje potpuni pad svih kriterijuma, izvrnute vrednosti. Čitava civilizacija kreće se u lošem smeru. Čovek postaje mašina, obična brojka. Novi svetski poredak i surovi kapitalizam uništavaju sve pred sobom. Mi još ne shvatamo da je kultura temelj na kome društvo treba da počiva. Nažalost, s tabloidima i rijaliti programima došle su mnoge pogubne stvari. Nekada su se ljudi hvalili onim što nauče ili pročitaju, sada među mladim ljudima vladaju neka nezainteresovanost i površnost. Šta drugo i očekivati, kada nam srednje stranice novina zauzimaju opskurni likovi iz rijalitija, priče ko je koga šutnuo ili pljunuo. Sve je to zločin prema jednoj kulturi i narodu. * „Noćna straža“ treći je naslov u ovoj sezoni Ateljea, posle predstava „Moja ti“ i „Urnebesne tragedije“? – Imamo aktivnu produkciju na obe scene, „tučemo“ i rekorde na blagajni. U našem neurotičnom društvu, nekako opstajemo. * Komedijom protiv ozbiljne svakodnevice? – Verovatno će pojedini teatrolozi i ljudi iz pozorišta reći da to nije veliki izazov, da su nam možda potrebne neke druge teme. Ali, i ovaj komad govori o našoj stvarnosti, pre svega, ljudskoj pohlepi. Inače, sećam se dobro kritičarskih pera koja su nas u Ateljeu proglašavala nosiocima jeftinih predstava, u stilu šala – komika. Vreme ih je demantovalo. ULOGU DOBILA PREKO „FEJSA“: Priznanje publike Gorici Popović za lik Stojanke u filmu „Kozje uši“ * Pamtite li neki poseban kričarski gaf? – Sećam se da je predstava „Kosančićev venac 7“ Slobodana Selenića dobila loše ocene, optužbe da je građansko-salonska priča koja diskriminiše, ne znam ni ja koga… A mi smo je odigrali više od sto puta. Na kritičarima je da pišu, na nama da igramo i verujemo u naše predstave. Često su se prevarili u svojim predviđanjima. Pozorište, uprkos svemu, živi. Za glumca je velika sreća i privilegija da ima oazu u kojoj može da se igra, da stvara žive ljude od likova na papiru. * Na repertoaru je i dalje vaša najdugovečnija predstava u karijeri, „Ljubavno pismo“ u režiji Branka Kičića? – Igramo ga već dvadeset četiri godine, u aprilu će biti tristoto izvođenje. U predstavi se sve pogodilo kako treba. Odličan je tekst, a na sceni naš mentalitet izvrnut kao rukavica. Za sve ove godine ušli smo potpuno u likove, počeli ponešto da dodajemo, publika uživa i mi nastojimo da trajemo kraće od tri sata. Ali nam ne polazi za rukom! Atmosfera pomalo podseća na čuvenog „Radovana Trećeg“. * Za takvu atmosferu potrebna je velika bliskost u ansamblu? – Kolege su bile pune razumevanja i Radmiloviću dopuštale da se razmahne svojim „ludilom“. Veoma je važno da budete bliski u ekipi. U kući funkcionišemo bez surevnjivosti, imamo i pet-šest izvanrednih mladih ljudi. Uprkos Zakonu o zabrani zapošljavanja, dobili smo mogućnost da, ako je potrebno, otvorimo neka nova radna mesta. Zahvaljujući našem osnivaču, Skupštini grada, iskoristili smo tu priliku i zaposlili Ivana Mihailovića, Jovanu Stojiljković, Uroša Jakovljevića i Jovanu Gavrilović, uz već primljene Tamaru Dragičević i Dejana Dedića. VIŠESTRUKO KUMSTVO: Gorica Popović i Bilja Krstić nerazdvojne * Igrali ste vlastelinku Jelenu u „Doroteju“, caricu Milicu u „Boju na Kosovu“. Za ovu drugu, govorili ste da vam je najdraža u karijeri? – Ne znam da li bih i danas ostala pri tom mišljenju. U svakom slučaju, dodala bih i filmove „Pad Italije“, „Nacionalna klasa“, „U raljama života“… Igrala sam i kneginju Ljubicu u TV filmu „Karađorđeva smrt“ Đorđa Kadijevića. Dobijala sam takve uloge jer sam, valjda, prototip žene iz naših krajeva. Autentične ličnosti su izazov, mada ih nije uvek zahvalno igrati. Publika može da vas ne prihvati zato što drugačije zamišlja taj lik. * Sa serijom „Nemanjići“ na male ekrane vratile su se istorijske teme. Koliko su nam one važne, ne samo u umetničkom nego i u obrazovnom smislu? – Nedostaju nam takvi projekti, jer deca treba da znaju nešto više o sopstvenoj prošlosti i istoriji. A toliko velikih tema ima kojim se još niko nije bavio. Koliko su samo zanimljivi naši veliki pisci… I kako bi bilo lepo da neko sedne i napiše scenario o životu Crnjanskog ili Ive Andrića. * Osim ideje, potrebne su i druge veštine da se na kraju dobije kvalitetno delo? – Divim se Draganu Bjelogrliću. On je usavršio taj producentski posao. Temeljan je, vešt i ozbiljan u svemu što radi. Tako bi i trebalo da se radi, ako hoće da se dođe do dobrih rezultata. * Do sada ste ostvarili nekoliko autorskih projekata, da li je još nešto u pripremi? – Napisala sam jedan komad i ako se uskoro ne realizuje, prestariću za tu ulogu! „Kad Stevica operiše“ komedija je sa tri lica. Inače, problem je što u Beogradu nema prostora za predstave van institucionalnog pozorišta. Kad god pomislim da uradim nešto novo za teatar, ova činjenica me obeshrabri. „VAMPIRI“ U POZORIŠNOJ SALI – TOKOM trajanja predstave često nas remete mobilni telefoni. I to ne zvonjavom, koliko osvetljenim ekranima u mraku pozorišne sale. I ne na trenutak, već to „iščitavanje“ i razmena poruka traje, traje. Kad pogledate sa scene, samo vidite „vampirska“ lica nad ekranom! Počeli smo malo i da opominjemo. Ne remete samo nas, već i druge gledaoce koji ne mogu na miru da prate predstavu. I ovde je reč o kulturi, kulturi ponašanja – kaže Gorica Popović.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike