Gojko Đogo: Tužilac i sudija moji prvi čitaoci

CEO Istok je meni ličio, i ostajem pri tom uverenju, na kuću pokojnika, a ne pokajnika. Ne žalimo mi naše tirane, niti diktatore, niti one koji su oni satirali. Čini mi se da je ceo Istok, a mi pogotovo, žalio svoj san, koji se razvejao. Krenuli smo negde da bismo na zemlji uspostavili raj, ne bismo li ono zlatno runo koje smo mi mislili da blista na Zapadu nekako navukli na svoju kožu. Nastalo je duboko razočaranje, a nama izgubljenima i polomljenima nije preostalo ništa drugo nego da navučemo na sebe svoje rite, ono što je ostalo od života i sna, koje sam izjednačio sa crnim runom. Pročitajte još: SAJAM KNjIGA: Čitaoci traže sve od Handkea Ovako je pesnik Gojko Đogo objasnio zašto je „runo“ o kome peva crno. Buntovnog pesnika, koji je stradao kada su vremena bila vunena, u sali „Ivo Andrić“ portretisao je i propitivao Nikola Marinković. Pročitajte još:„NOVOSTI“ NA SAJMU: Neprolazna magija „Srpskih ljubavi“ – U prethodnim knjigama pokušavao sam da razumem svet, a onda sam shvatio, kako su godine protekle, da je došlo vreme da razumem sebe – kazao je Đogo. – U „Klupku“ sam otvarao sva pitanja koja postavljam pred samim sobom, ne tražeći odgovor. Davno sam kritičarima skrenuo pažnju da je moja poezija nejasna, da ne umem da pišem romane u stihu i da bi trebalo da nauče kako se čita žitije ispisano na koži sa unutarnje strane. Zato sam taj svoj unutarnji zapis pokušao sam da čitam. Ubeđuju nas da je ceo svet jedno globalno selo, da bismo se mogli osećati jednako svuda. Ja to, nažalost, nikada nisam mogao da prihvatim i zato sam rekao da ne znam šta bi mi pomoglo – pesma ili bomba – da se borim za svoju Itaku. A borio se Đogo u životu mnogo. Marinković je podsetio na slučaj „Vunena vremena“, kada je pesnik zbog svojih stihova otišao na robiju. – Posle 1968. zapljusnuo je talas protestne poezije, nešto se promenilo u kritičkom smislu – rekao je Đogo. – Objavljivali smo knjigu za knjigom, a ja sam objavio „Kukutu“. Ta zbirka je izazvala popriličnu pažnju, jer su u njoj bile prve naznake kritike društvenog sistema. Ali, kritičari su ostali zbunjeni. Nastavio sam u „Vunenim vremenima“ i mogu da kažem da su moji prvi pravi čitaoci bili tužilac i sudija. „Vunena vremena“ su, nažalost, ostala nepročitana, jer je većina pesama ostala u senci onih nekoliko, problematičnih. Kada sam kasnije objavio „Izabrane pesme“, niko me nije dirao. Pojavila se neka vrsta milosrđa. Đogo je jedan od trinaest intelektualaca koji su 1989. obnovili rad predratne Demokratske stranke. Bio je jedan od osnivača i urednik ponovo pokrenutog lista „Demokratija“. – Kada smo pokrenuli stranku, obnovili smo list – seća se Đogo. – Govore smo pisali kao eseje. U početku smo gajili iluziju da će to biti demokratska stranka za celu Jugoslaviju, ali kada su došli izbori i podele videlo se da se narod svrstava po nacionalnom i po verskom opredeljenju. Kasnije su se i u stranci zaoštrile podele. Ni ja se nisam slagao sa mnogim odlukama, ali sam ostao. Nisam se slagao da je nacionalno pitanje demokratsko pitanje. Kad nekome otkinu glavu, nema demokratije. Počeo je rat. Morao sam da budem uz svoj narod, svoje rođake i kad se nisam slagao sa onim što rade. Moje tavorenje u Demokratskoj stranci prekinuo sam posle 5. oktobra i paljenja Skupštine Srbije. Mene revolucija ne zanima. Poslao sam pismo Zoranu Đinđiću, nisam mnogo talasao i tek nadavno sam objavio zapis o tome.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike