FILMSKA KRITIKA: Senka smrti

GORAN Marković, kao pisac pozorišnog komada i reditelj istoimenog filma „Delirijum tremens“ negde je rekao da je gluma „neizlečiva bolest“, dakle paranormalno stanje, koje je, samo po sebi, teško podnošljivo. U svom filmu Marković istražuje ovu pojavu sve dok se ne suoči sa letalnim ishodom svake neizlečive bolesti, sa smrću, u čijoj senci je i stvaran ovaj film. Posvećen našem velikom glumcu Predragu Ejdusu (na čiji je predlog Marković i krenuo u ovaj projekat i koji je trebalo da u njemu igra glavnu ulogu), ukorenjen u nizu biografskih i životnih asocijacija, film je povest o jednoj očajničkoj odbrani: taj agon je Ejdus pratio iz bolesničke postelje i na svaki način hrabrio kolegu i druga, koji ga je zamenio, Tihomira Stanića, da u njemu istraje. U POČETKU snimanja Marković, Ejdus i Stanić činili su dušu ovog filma što je samo po sebi bilo veliko opterećenje, a kada je Ejdus posle tri dana snimanja otišao, Stanić se upustio u nešto što mu je verovatno bilo najteže u karijeri. Uspeo je, međutim, da izdrži snagom svog iskustva i talenta: njegova unikalna uloga glumca „Dagija“ osnovana je pre na instinktu nego na konceptu, na suočavanju sa teško verovatnim, čak i nemogućim. To je, bez sumnje, najozbiljniji njegov angažman do sada i svakako najvredniji pažnje u nekoliko proteklih sezona. Mnogo je od njega tražio Goran Marković. I harizmu legendarnog prvaka drame i šampiona beogradske boemije, koji tetura između opšteg aplauza i stigme (beogradska sredina obožava da svoje ikone familijarno zove „Dagi“ i „Bagi“ sve dok ih ne otera u bezdno). I notornog alkoholičara, koji propada u ponor pijanstva ništeći sopstveni integritet i dostojanstvo. I socijalnu personu i preciozu, isklijalu iz tzv. kulturnog miljea današnjeg Beograda. I bolesnika „na rubu pameti“, koji će se pokoriti „specijalnom tretmanu“ u duševnoj bolnici, gde ga smeštaju na lečenje, a u suštini prepuštaju slučaju i „terapiji“ (dobro pogođenog – Svetozar Cvetković) uobraženog doktora, posvećenog jedino sebi i lovu na akademske lovorike.Božidar Zečević I SADA dolazimo do glavne tačke Markovićeve dramaturgije, do psihodrame kao terapije. „U samom nazivu te terapije je ključna reč – drama“, kaže Marković. „Iako ova metoda nije umetnost, i ne može biti upotrebljena kao umetnički postupak, ipak se ona umnogome referiše na umetnost glume. To je više od igre reči. Izneti na svetlost dana ono što je nesvesno, zajedničko je i psihoterapiji i glumi“. On tačno oseća da je gluma duboko usađena u ljudsku psihu i da je njen deo od arhajskih vremena. Svako od nas ima svoju „personu“ ili „ličinu“ (masku). K. G. Jung nas uči da je „persona“ složen sistem odnosa između individualne svesti i društva, dakle prigodna obrazina. „Persona“ je ono što čovek nije, nego ono što on sam i drugi misli da jeste. Markovića ovo naročito zanima, on oseća da je „persona“ glavni Dagijev dušmanin i odlazi korak dalje. Pročitajte još: „Delirijum tremens“ otvara Filmske susrete Ali kročivši u lavirint psihodrame, kojom je pokušao da otkrije, štaviše izleči samoubilačku predanost Dagija svojoj strasti, a istovremeno ostvari umetnički film, Marković, vremenom, gubi kompas. Zavodljiva teorija psihodrame, koja još od 1921. i premijere njenog tvorca dr Levi-Morenoa, jedne od transmisija bečke, i zatim njujorške i londonske psihoanalize, koja i danas spada u eksperimentalne tehnike i istraživanja, vukla je Markovića sve dublje, u nemilosrdno kopanje po nutrini mučenog Dagija, sve do potpunog razaranja ove ličnosti. MENTALNA fisija u nesrećnikovoj duši daje na kraju potpuno izvrnutu sliku stvarnosti i glumac više nije u stanju da se suočava, ni da se brani. Jedna potpuno rastrojena ličnost nastavlja da igra svoju „tragikomediju“ (tragedije ima napretek, teško se nađe išta komično, a smejati se duševnim bolesnicima nije zdravo), gubi se u ponavljanju rituala samotraženja i suočavanja sa zidom. Takva amplituda vremenom počinje da zamara. Osetivši ćorsokak reditelj na sve načine pokušava da se iz njega izvuče. Ne uspeva. Moglo bi se, na kraju, reći da je „Delirijum tremens“ emotivno i nadahnuto, mada konfuzno filmsko štivo, neodmerene dužine. Ovim svojim filmom reditelj je propisno namučio sebe, ali i sve nas. Ne znam sa koliko razloga.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike