FILMSKA KRITIKA: Porodica u fokusu

U ugodnom, gospodskom ambijentu starog jezgra Sombora nedavno je završeno drugo izdanje najmlađeg u porodici srpskih filmskih festivala, čije geslo „Porodica naroda Dunavsko-panonske regije“ određuje njegov međunarodni profil. Pionir umetničkog filma Ernest Bošnjak (1876-1963) otvorio je ovde još 1906. prvu stalnu bioskopsku dvoranu, a već 1909. snimio prvi igrani film u ovom delu sveta, što festivalu daje jedinstveno kulturno-istorijsko obeležje. I po nizu drugih istorijskih i kulturnih atributa, kao i solidnoj infrastrukturi, Sombor odavno zaslužuje ovakvu jednu filmsku smotru i ima sve šanse da ostvari odabrani koncept. Podunavske kinematografije čine kičmu srednjoevropskog filma i svake godine u orbitu izbace dovoljno umetničkih ostvarenja da se od njih može sačiniti program za poštovanje i estetski doživljaj. Tako je bilo i ove godine: sa tačke gledišta selekcije, somborski festival nema razloga da brine za svoju budućnost. Filmova će uvek biti, a od inače ljubaznih i posvećenih domaćina, zavisi sve drugo. Umetnički film se ionako ne može videti drugde do na televiziji i na festivalima i zato bi ove potonje uvek trebalo podržavati. Pročitajte još: POČINjE SOFEST: Po jutru se film poznaje Prvonagrađen je film najstarije među dunavskim kinematografijama, nemačke, inače otkriće ovogodišnjeg Berlinala, pod naslovom „Izvan sistema“, u režiji Nore Fingšajt, tridesetpetogodišnje debitantkinje u kategoriji celovečernjeg filma, nagrađenog ove godine berlinskom prestižnom nagradom „Alfred Bauer“. To je priča o devetogodišnjoj devojčici, koju su roditelji odbacili, a koja se teško prilagođava okolini i ulazi u život kroz bolne konvulzije. Ozbiljan, na momente mučan film o tmurnom socijalnom pejzažu današnje Nemačke, koja je uspela da brigu o deci obezbedi visokim materijalnim standardima, ali joj ne polazi za rukom da reši najosnovnije ljudske probleme, gašenje porodice i društveni položaj običnih ljudi. Problem odrastanja u društvu, koje je zanemarilo osnovnu ćeliju društvenog života i sve prebacilo na društvene programe, projekte i tendere, sada se javlja u gorem svetlu: on je nerešiv neoliberalnim „implementacijama modela“ i „edukacijama“ i funkcioniše samo na elementarnom nivou porodice, koja se izgubila, iščezla i ne može se više „resetovati“. Mala junakinja Beni „gori“ u potrazi za majkom (koja živi pored nje) ili drugim roditeljem (o kome ništa ne saznajemo), za koje nagonski pokušava da obezbedi neku zamenu. Ona je pravi cvetić istrgnut iz usahlog i napuštenog porodičnog vrta: strašno je gledati kako pokušava da ga nekako opet zasadi, i u tome ne uspeva, što budi iskonsku samoodbranu i agresiju. Problem izgleda rešiv, ali ne u ovom sistemu. Sve kao da je nadomak ruke, ali je sve dalje od stvarnosti. Sistem je na kraju sposoban da smisli samo eliminaciju iz rodnog okružja i odlazak u daleku Afriku (!). Ovaj sarkazam sigurno je u vezi sa društvenim modelom frau Merkel, koji je nesposoban da reši vlastite, elementarne socijalno-psihološke enigme, nego ih izvozi u Afriku, odakle uvozi milione stranih migranata, nepoznatog socijalnog i psiholpškog statusa. Takav nenormalnio i apsurdni socijalni inženjering mogao je ovde da se preslika u ozbiljnu filmsku metaforu. Ali nije. Nedostajalo mu je, kao i junacima ovog uzbudljivog filma, odlučnije rešenje.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike