Filmska kritika: – Mašina „Asimetrija“ – avangarda bez pokrića

ZAMISAO debitantkinje Nešković da ukrsti tri priče kojima nedostaje zajednički imenitelj, zapravo nemaju ništa jedna sa drugom (osim maglovite simboličke veze i činjenice da se događaju u istom gradu u isto vreme), nosila je nešto avangardno. Svaka namera da se u dramu usadi aristotelska necelovitost, u ovom slučaju neka očevidna asimetrija, krije u sebi ambiciju poništenja glavnog principa povezanosti radnje i stavljanja van snage dramaturgije uzročnosti, jezgra svakog umetničkog podražavanja već evo više od dve hiljade godina. U ovom slučaju su to priče o sredovečnom bračnom paru koji doživljava brodolom i zatim se ponovo sastavlja, o buđenju velike strasti između dvoje mladih i (inače prilično konfuznog) igrokaza jedne devojčice i dečaka. Tri priče teku simultano ali se ne prepliću u nameri da se ikada sliju u jedinstven tok. Jedna, rekli bismo, nearistotelska drama, razbijena je u samoj podlozi. Pritom je sukcesija različitih prizora sasvim nesrazmerna, dramaturgija fragmentarna i aleatorična i sve kao da se događa mimo ikakve logike. Poziva se Neškovićeva i na Makavejeva što joj, samo po sebi, ne obezbeđuje autorske regalije (do kojih je bilo naročito stalo festivalu i njegovoj politici, što se dobro videlo na kraju, da bi se potvrdila inače diskutabilna i očigledno već pomalo anahrona koncepcja „autorskog“). PROČITAJTE JOŠ: Filmska kritika: Smrt socijalne države – „Izvinite što smo vas propustili„ Velika ambicija jedne mlade rediteljke koja, dakle, nije imala pokrića. Mnogi su pokušavali da razbiju zakon celovitosti izložen u „Poetici“ i retki, sasvim retki, uspevali. Ni Brehtu to nije polazilo za rukom nego je ipak morao da se vraća aristotelskim popravkama. Neškovićevoj su nedostajala dva bitna uslova za ostvarenje ovog avangardnog sna: talenat i umeće. Ništa ovde ne zamenjuje napuštenu celinu. Emocije, tek što se rode, nestaju bez traga. Percepcija se nesnosno narušava i zbunjeni gledalac vrlo brzo počinje da negoduje. Zašto toliko traje ovaj film? Šta ja gledam i zašto? Konfuzija se pojačava praznim hodovima radnje i potpunim odsustvom motivacije. Umesto poetike, do koje je rediteljki očigledno stalo, širi se beskonačna praznina. Kakav Antonioni, kakvi bakrači, ovo je prosto gomilanje nasumičnosti koje vremenom postaje nesnosno. Uzrok je neukost, potpuno nepoznavanje iskustva kojim se olako barata. Ako se jedna konvencija ruši, nešto se mora dati zauzvrat; ovde nema ničega. Osim fascinantne fotografije. Gotovo sama za sebe, kao još jedan dokaz necelovitosti filma, kamera Đorđa Arambašića estetski doživljaj je svoje vrste, panoptikum senzualnih prizora i lepeza vizuelnih rešenja visokog rafinmana. Neka od njih imaju gotovo bunjuelovski naboj, ali su veoma precizno izvedena prema prirodi digitalne slike i njoj prilagođene optike. Profesionalni rad visokog kvaliteta, koji potvrđuje narasle potencijale našeg filma.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike