FILMSKA KRITIKA – „KOJA JE OVO DRŽAVA?“: Nevolje sa Franjom

Ako išta valja priznati Vinku Brešanu, onda je to građanska hrabrost što ide uz nos vladajućoj paradigmi hrvatske državne politike, uzastopno pokazujući još od 1996. (naročito u filmovima „Kako je počeo rat na mom otoku“, „Maršal“, „Svedoci“ i „Sveštenikova deca“) da zjapi provalija između fraza o slobodi i stvarnosti današnje hrvatske države. Podrška festivala i kritike i naročito bioskopska popularnost Brešanovih filmova svedoče o značajnoj rezonanci što već godinama pouzdano štiti njegova dela od otrovne kritike, koja dolazi ne samo od neoustaške bratije, nego često i od vladajućeg režima, inače prilično alergičnog na teme kojih se Brešan laća. Ovoga puta to je neverovatna priča o pobunjenim seniorima hrvatskih „branitelja“ koji iskopavaju mrtvački kovčeg Franje Tuđmana iz mirogojskog mauzoleja i vuku ga diljem „lijepe naše“ da bi „oca domovine“, posle niza grotesknih nevolja, ponovo sahranili na nekom srpskom groblju, u srpski iskopani grob, po istočnom obredu i sa propisanim pravoslavnim opelom! Pritom u Tuđmanovom sarkofagu ostavljaju lokalnog grobara, koji izludelom generalu Zbora narodne garde (taj svake noći dolazi da svom komandantu ispoveda ličnu opsesiju samoubistvom), dovikuje iz groba „Ja nisam hrvatski predsednik, ja sam grobar!“. Ova manje burleska, a više žestoka politička parabola na momente podseća na čuvenu crnu komediju „Nevolje sa Harijem“ (pri čemu nikako ne treba smetnuti s uma staru zagrebačku, neuzvraćenu ljubav prema Hičkoku), ali tu nema komedije, sarkazam je gorak do mučnine i pripada nekoj vrsti morbidnog horora. Četvorica očeva davno nestalih zengi – ali i aktuelnog hrvatskog ministra policije! – nose fantomke i dresove sa imenima četvorice fudbalera srpskog porekla u hrvatskoj reprezentaciji na prošlom Mundijalu (!), što pobuđuje ministra policije da ih prati i delimično otkrije njihovu sumanutu zaveru, ali je odgovor vlasti još luđi: sve se pretvara u jezivi danse macabre ili pravu srednjovekovnu sotiju, u kojoj se vladaoci i biskupi izlažu ruglu i gromu. Pročitajte još – VINKO BREŠAN: Mnogo je razočaranih državom Hrvatskom Fosila, predsednika Hrvatske igra kultni glumac poljskog i svetskog filma Danijel Olbrihski, koji ne budi nikakve savremene asocijacije (neodoljivo podseća na jednog negdašnjeg Brozovog zagorskog pajdaša), kome suicidni general na kraju predlaže da – verovali ili ne! – ukine sadašnju hrvatsku državu i smisli neku bolju. Kad se sve zbroji i oduzme, to je film duboko uznemirene savesti jednog naroda. Šta iznutra budi ovu grižu – masovno etničko čišćenje ili rastuća nacionalna netrpeljivost – nije sasvim jasno; dobro se, međutim, vidi da je u pitanju ozbiljno oboljenje. Previše za jedan hrvatski film. Brešan je prinuđen da smisli neki alibi ili bar da kako-tako opravda ovu ludoriju i ponudi neko prihvatljivo objašnjenje, ali ta racionalizacija deluje alogično i subverzivno, dakle nadrealno i reditelj je ostavlja nedovršenom. Isto govori i prinudna simetrija sa Muslimanima i Srbima, koji iskopavaju Slobodana Miloševića (!) i donose ga na dar Lazi Ristovskom, donu ovog preduzeća (Karlo). Ne znamo kakvi su motivi njegovog učešća, osim što vidimo da Laza igra „njihove“ sa istim patriotskim zanosom kao i „naše“, što je jedna poslovična histrionska osobina. Biće da je ipak tajna u čarima „manjinske koprodukcije“, sa kojom ga je „srpskohrvatski film“, novi favorit lokalnih vladajućih faktora, zastupao na nedavno završenoj prigradskoj filmskoj smotri. Tu je osvojio glavnu nagradu što može dobro doći u odbrani novog, filmskog bratstva – jedinstva na „Zapadnom Balkanu“.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike