EKSKLUZIVNO ZA ČITAOCE „NOVOSTI“: Delovi nezavršenog romana Dobrila Nenadića „Povratak iz raja“

„Novosti“ vam ekskluzivno donose odlomak rukopisa nezavršenog romana Dobrila Nenadića (1940-2019) „Povratak iz raja“, koji nam je ustupila piščeva udovica Petkana Nenadića. Baba. Kršteno ime joj je bilo Stanica, u Višnjevu su znali da joj je ime od milja Cana, nisu je pak zvali ni Cana, ni baba Cana nego prosto baba. A kako ju je zvao njen prvi komšija Stanko Lesandrić niko nije čuo. Vredna i otresita vazda je nešto šurkala, i nikad nije bila dokona baš kao i njen komšija Stanko. Nije kukala, nije se nikada ni na koga žalila, te je tako, po tome, bila sasvim različita od ostalih žitelja sela Višnjevo koji su pak, na sve i svašta kivni bili. Na godinu i kad rodi i kad izda. Na žegu. Na led. I na kišu i na sušu. Bili su ljuti i na svoje i na tuđe. Na one koji su ovamo dolazili a i na svojtu koja ih je napuštala. A baba se nije tužila. Barem tako se pričalo. Vele za nju da je mimo sveta, svi kukaju a ona ćuti, neće ni za koga ništa da kaže. Nije se čulo da je ikoga panjkala, nijednu poganu reč nikada ni za koga nije izustila. Namćori su more, i ona i Lesandrić, upiru u stranu da se svuda priča kako su ispred svih isprdnjačili, svi na jednu a oni na drugu. Valjda su zato, i jedno i drugo, više voleli samoću. Bolje i sami, nego da slušaju džaku. Nađe Cana pečurku – obraduje joj se, ojari joj se koza – divota, izlegu joj se pilići – od radosti zapeva pa bi, može biti i zazviždukala da je koji zub imala. Sita se sama sa sobom ispriča, o svemu što jeste i što je nekada bilo i šta se sve zbilo. Ni jedno drugom nisu dosađivali. Cana je držala dve koze i jarca koji nisu marili za njene priče, a i kokoške bi se sjatile oko njenih nogu samo dok ne pokljucaju po koju šaku žita kada ih vabne a posle se raštrkaju okolo da čeprkaju. Šta ona zna – govorio je Velisav – kad nikada i nikuda iz Višnjeva nije mrdnula. To mu je bilo tačno. Niti je videla šta drugo osim onih brda na severu i na jugu, na istoku i na zapadu. Na severu se u nebesa propinjalo najviše i najšiljatije od svih brda Budeč, na jugu su dremali šumoviti Dići, na istoku se iznad Rutave rađalo sunce, na zapadu iza Žirave tonulo u mrak. A brda gluva i nema. Proredio se narod. Razišlo se to i proskitalo po belom svetu ili je poumiralo. Ostalo od muškinja njih petorica: Dragoljub, Neđeljko, Velislav, Časlav i Stanko, a od ženskinja njih sedam, Miona, Persa, Milesa, Dara, Smiljana, Rumena i Ljeposava, i ona baba Cana – osma. I to što je preteklo, nije ni za šta. Pročitajte još – Preminuo Dobrilo Nenadić: Voleo ga je srpski jezik Kad se sabere trinaestoro. A nekad je bilo trista duša. Može biti da je Cana i ponajstarija među njima, a ne da se. Zdrava i prava. I komšija Stanko se još dobro drži. Pričala Dara Mioni a ova Smiljani da je to zbog žive vode, vrela koje joj izbija pored kuće. Takvog izvora i takve vode nigde nema. Tri sata brboće i kipi iz dubina a tri miruje. I tako po vazdan. Voda iz stubline otiče niz potočić preko međe sa Lesandrića imanjem a uvire, kao da tera inat, ispod golemog kamena samo na desetak koraka pre nego što će doteći do međe sa Vasilijem Žunjićem. Milesa, Rumena i Ljeposava su panjkale babu da uz pomoć te đavolje vode baje i gata, te je ona vavek zdrava i prava a ostali mrcinjaju, dok ne pocrkaju. Niko ne zna koliko joj je godina. Nikakvu ćagu nije imala. Nije glasala pa je i na tom glasačkom ćitapu nisu beležili. Zaboravili je i Gospod i ljudi. Đavolji je ona okot i Gospod nad njom ne vlada nego rogati i repati – govorila je Milesa a tu su se s njom slagale i Rumena i Ljeposava. Ne obazirući se na panjku i čegrst abronoša Časlav je na sve načine gledao kako da se domogne izvora sa đavoljom vodom jer šta znaju nepismene babe kad je njegov zet Gotlib nosio tu istu vodu u Beč i onda je molio tasta Časlava da se kako zna i ume domogne izvora jer to je veli nešto retko i skupoceno da ni jedna cena nije prevelika, šta god baba traži pristani i nemoj se s njom inatiti i terati prkos jer sve će se isplatiti. Švabo se baš bio onako podobro zagrejao ali baba ga je hladno odbila, govoreći da njoj pare nisu nužne a izvor jeste, bez para bi se nekako i moglo, a bez zdrave vode nikako. Vrelo je tu gde je, niko ne može da ga na leđa natovari i odnese, a pare su lakašne, svakome pod šapom i šakom, ko god se nameri može da ih pokupi. I još je domentula da potok nije samo njen nego protiče, pre nego što u bezdanu nestane i kroz imanje Stanka Lesandrića, pa koliko je voda njena toliko je i njegova. A Stanko je čovek pametan, svuda je prošao i sve iskusio, u Švabiji je bio u zarobljeništvu a i posle rata, on i nemački govori pa neka oni s njim vide šta je i kako je. Govorio Gotlib Časlavu da babino vrelo vredi više od sve kretne i nekretne imovine Višnjeva pa čak kad bi se pride dodala i dva susedna sela. Časlav se vrpoljio, mrdao glavom, prevrtao očima, iskašljavao se, mrndžao sebi u bradu da to može biti i jeste tačno ali nikako ne valja glasno o tome pričati, čuće Cana i Stanko i bilo ko drugi pa će još veći belaj nastati, priča će se oteti i više tu niko ništa neće moći da počini. Kad bi se priče, primera radi, dokopao Neđeljko koji je umeo da sriče pesmice pa da ih posle prodaje harmonikašu Vaviću iz Prekoselice, baba Canino vrelo bi na veliki glas izašlo, svi bi za njega saznali. A pesma kad okrilati – odlete, i niko je više ne povrati i ukroti. Jer pesma ište rakiju a rakija pesmu, jedno s drugim se lako meša. Babinska vrulja iz dubina kulja… Babje vrelo i crno i belo… Umetnuće more Vavić gde šta treba i da valja. Na primer reč vrulja – sročita je sa rečima ljulja, mulja, žulja. A opet reč vrelo – pasuje uz reči celo, belo, svelo, čelo… To ovako ništa ne znači ali kad se tu poređaju i druge reči… Sačekaće malo da nadođe, neka odstoji i dozri, iskrsnuće nešto, uklopiće on to kad mu se otvori. Kad su čule da se Švabo baš zainatio da otkupi Babinsko vrelo, kako ga je šaljivčina Neđeljko nazvao a svi ostali smesta usvojili, one tri, Milesa, Rumena i Ljeposava, popucaše ko zrele dinje od muke jer bi im bilo lakše da su krepale nego što su ovo dočekale da gledaju svojim očima kako ona sprča sva kipti od sreće što ima nešto što više vredi od Višnjeva. A ponajteže im je bilo što nisu smele glasno da kunu i psuju, naljutio bi se Časlav da to čuje. Zato su šaptale i osvrtale se svaki čas oko sebe strepeći da on odnekud iznenada ne bane. Ne možeš ti sa Časlavom, njemu Švabo svakoga meseca šalje pare iz Beča, pa kad niko nema, Časlav ima, kad god kome zapne, nema kud, nego Časlavu. Baba je terala po svome pa je i dalje svakoga jutra ponavljala isto. U praskozorje bi izlazila na izvor sa testijom u ruci. Zaronila bi testiju do dna stubline, napunila je do vrha a onda bi je nakrenula i ispila na dušak, do poslednje kapi. Dva sata kasnije kušala bi svoj prvi zalogaj. Da to pak bude tačno kako je propisano, odmeravala je džepnim satom marke Zenit. Svi su to u Višnjevu doznali i svi su se redom tome čudili.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike