EKSKLUZIVNO: Veličina reči

IZ pera prvorazrednog srpskog pripovedača i romanopisca Gorana Petrovića, koga su širom sveta već upisali kao velikog autora, pred čitaocima „Večernjih novosti“ naći će se dela iz ciklusa „Priče o Merama“. Jednom mesečno, u Kulturnom dodatku, koji danas obeležava godišnjicu izlaženja na povećanom broju strana i u novom grafičkom dizajnu, naš list će ekskluzivno objavljivati ove Petrovićeve književne bisere. Početkom XX veka, jedan proslavljeni antropolog proveo je godine u nekoj plemenskoj zajednici – učeći tamošnji jezik. Zar su mu bile potrebne godine?! I to njemu, koji je pripadao narodu poznatom, između ostalog, po književnim delima svetske vrednosti?! Zar je godinama učio tamošnji primitivni jezik, sveden koliko i život tih jednostavnih ljudi?! A bio je ubeđen da će boravak trajati mesec-dva, po povratku će sačiniti rečnik osnovnih reči i studiju, potvrdiće se kao naučnik koji je otkrio najneznatnije kulture i približio ih najvišoj evropskoj civilizaciji. Već je sebe video kako u nekoj kristalnoj dvorani drži predavanje pred zavidljivim kolegama, dodatno ljubomornim posle izlaganja jer se oko njega jate najlepše dame, očarane opisima podviga u divljini. Međutim, plan se pokazao kao manjkav već prve večeri boravka u naselju te plemenske zajednice, toliko daleko zagubljene u nedođiji da se ni danas sa sigurnošću ne može tvrditi gde se nalazi. Istina, meštani su bili gostoljubivi, antropolog nije bio prvi koji ih posećuje. Uostalom, ni retki posetioci nisu bili loši gosti, između ostalog i zato što pleme nije raspolagalo ničim na šta bi se stranci polakomili. Naime, u tom delu sveta nije bilo ni zlata ni dragog kamenja, istraživati rudna bogatstva bilo je teško zbog gustih šuma, seču šuma nije bilo isplativo preduzimati zbog preširokih reka ili preuskih puteva… Ne, stranci uopšte nisu bili loši niti zahtevni gosti, između ostalog i zato što se većina ovde zadržavala kratko pošto su uslovi za svakodnevni život bili više nego surovi… Pročitajte još – „Veče s piscem Goranom Petrovićem“: Rodni grad mi je dao sve I valjda zato, želeći da skrati boravak zbog skromnih uslova života, proslavljeni antropolog nije, kao obično, želeo ni da se čestito odmori, započeo je svoje istraživanje već prve večeri, uz vatru oko koje se okupilo čitavo selo. Započeo je jednostavno, da se jednostavnije nije moglo, pokazao je na svoju štucovanu bradicu i na svom jeziku izgovorio reč „brada“. Zatim je pokazao na bradu domoroca do sebe i više puta izgovorio istu reč na svom jeziku. Imao je veliko iskustvo, to mu je uvek uspevalo, ne bi prošlo mnogo, a pripadnik bilo koje plemenske zajednice, svuda na svetu, imenovao bi bradu na svom jeziku. Ipak, u ovom slučaju, to se nije dogodilo. Mada su svi muškarci imali brade i mada je izgledalo da svi razumeju šta se od njih očekuje – nastala je mala pometnja, nekoliko njih se izdvojilo na stranu, činilo se da se savetuju kakav odgovor da mu daju. I još je izgledalo da su doneli odluku kada su jednom mladiću nešto naredili, da bi taj napunio suvu tikvu pijaćom vodom, uzeo luk i desetak strela, a onda trčeći nestao u mraku. Da li je trčao baš svih sedam dana – nije poznato. Vratio se naredne sedmice, takođe po mraku, zadihan, na leđima noseći jednog veoma starog čoveka, koji je, u skladu sa svojim godinama, imao izuzetno dugačku bradu, sedefnobelu, očigledno čitav ljudski vek brižljivo negovanu. Kako je mladić spustio starca na obližnju asuru, tako su pripadnici plemena namah pokazali njegovu bradu i gotovo uglas izgovorili reč kojom bradu i imenuju. Proslavljeni antropolog je pomislio da domoroci smatraju kako njihove brade nisu dostojne reči koja označava ovaj ukras muškog lica, već su je izgovorili tek kada su mogli da mu pokažu njima poznatu najraskošniju bradu ko zna koliko naselja unaokolo. Notirajući neobičnost u beležnicu, antropolog je rešio da sada izbegne toliko odugovlačenje, pa je pokazao na vatru, izgovarajući reč kojom se imenuje vatra na njegovom jeziku. Vatra je valjda svuda vatra, pomislio je, ne mogu mu danima donositi neku naročitu baklju ili žišku… Opet je nastala pometnja, opet se nekoliko meštana izdvojilo na stranu, savetovalo se, da bi se svi i vratili uz vatru, ovoga puta nikoga ne odaslavši iz sela. Antropolog je čitave večeri pokazivao na vatru i izgovarao reč za nju na svom jeziku, ali pripadnici plemena su uporno ćutali, povremeno pogledujući ka nebu. Isto se ponovilo i naredne večeri. Zatim se isto ponavljalo čitavog meseca, proslavljeni antropolog bi zacelo odustao, ali nije, jer ga je držala slavoljubivost i pomisao na uspešno predavanje, na zavidljivu gospodu kolege i uzdahe ženskog dela publike… Tek, jedne olujne noći, probudiše ga. Bio je to pravi mali potop, lilo je sa svih strana, pa je uminulo, negde daleko je sevalo, odavde-odande bi se začuo udar groma, jedna je munja na obližnjoj planini zapalila šumu, vatra se rasplamsala, lizala je i suktala iskrama do pod sam svod, svetlelo je kao kad svanjava, a svi uokolo proslavljenog antropologa pokazivali su u tom pravcu i izgovarali jednu te istu reč, bez sumnje onu kojom imenuju vatru. Sada već postaje jasno zašto je učenje jezika tamošnje plemenske zajednice potrajalo. Kako bi stranac zatražio da čuje ovu ili onu reč, najumniji domaćini su se izdvajali, savetovali se i donosili razne odluke, za čije je sprovođenje trebalo vremena. Recimo, da bi pred njim izrekli reč koja označava vodu, proslavljeni antropolog je morao nekoliko dana da pešači, odveli su ga do neke veoma nabrekle reke, pa su ga naprosto gurnuli sa obale, umalo se nije udavio, video je ribe koje nikada nije ranije nisu videli ni naučnici koji proučavaju ribe, ali je saznao, kada se na suvo jedva iskobeljao, kako glasi reč kojom pleme imenuje vodu… Naredni put su svi nekud otišli, u selu je ostao samo on, već je mislio da se nisu razumeli kada je od njih tražio da svojom rečju imenuju cvet, a svi su se vratili noseći korpe nabranih cvetova, uz tu jednu njihovu reč za cvet istresajući sadržaj polja pred njega zadivljenog… Ili, jednom, kada je pokazao na neko dete, očekujući da mu kažu kako na svom jeziku imenuju dete, posle onog savetovanja plemenskih mudraca, dvoje mladih je ustalo od vatre, uzeli su se za ruke da bi otišli u kolibu… Prošlo je punih devet meseci kada su antropologa pozvali, ona se devojka, sada žena, porađala, njeni bolovi su bili veliki, grčila se i grizla usne, telo joj je bilo mokro od znoja, ali kada je neka starica pridržala plod i kada se detence sprva zacenilo, pa zaplakalo, svi su radosno zagrajali, izgovarajući reč kojom imenuju novi život. I tako. I tome slično. I zato je učenje tog primitivnog jezika potrajalo. Jer, pripadnici plemena nisu želeli da antropologu otkriju ni jednu jedinu svoju reč tek onako. Pošto je taj čovek bio ne samo gost već i stranac, a kada stranac pita, red je da mu objasne na najbolji mogući način, najbliže moguće suštini reči za koju se zanimao. Vrativši se u svoju zemlju posle izbivanja od više godina, proslavljeni antropolog je shvatio da baš i nije više toliko slavan. Na njega se u međuvremenu zaboravilo. Toliko je pronalazaka i novotarija, samim tim i novih reči, savremena civilizacija svakog dana nedri tolika otkrića, ko još pamti osobenjaka kojeg zanimaju drevna, primitivna plemena! Ipak, zahvaljujući prijatelju iz studentskih dana, naučnikovo predavanje o dalekoj kulturi zakazano je baš u jednoj kristalnoj dvorani, okupilo se nešto kolega, mada ne baš zavidljivih, jer su se za njegovog odsustva i oni dokazali kao imena od važnosti… Ni publika ženskog roda nije izgledala očarano… Nekada proslavljeni antropolog izašao je za govornicu noseći čitav svežanj papira. Nakašljao se. Namestio je naočare. Ali, umesto da išta pročita, umesto da išta kaže – on je ćutao. I kako je ćutnja trajala i trajala, komešanje u publici je postajalo sve glasnije, začulo se i nekoliko zvižduka, neko je demonstrativno ustao, neko je odmahnuo rukom, neko je dobacio uvredu, neko se smejao, a dame su ga sažaljivo gledale kao čoveka koji ne zna o čemu bi govorio, a kamoli ume da kaže nešto uzbudljivo, nešto što bi moglo da takne njihovu nežnu srcad… Dvorana se polako praznila, tako da već sredinom predavanja u njoj nije bilo nikoga, čak ni onog prijatelja iz studentskih dana. Čovek za govornicom je, međutim, ćutao puna dva časa, tačno onoliko na koliko je raskošna dvorana zakupljena. Ćutao je pred praznim sedištima presvučenim najfinijom kožom (poput ljudske, tamnije puti, iako to nije moguće), pod najskupocenijim lusterima od kristala (može biti pravog, gorskog), okružen strogim portretima znamenitih ličnosti (sasvim sigurno, tehnički govoreći, uljima na platnu)… Ćutao je, i na kraju zaključio: „Dame i gospodo, ne bih imao ništa više da dodam, hvala vam što ste me saslušali.“

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike