Egon Savin: Živimo zagledani u sebe i sopstvene iluzije

ČEHOVLjEVA drama “Ujka Vanja” u subotu će na sceni Jugoslovenskog dramskog “upisati” dva jubileja: sedamdeset godina od prvog (i do sada jedinog) izvođenja u ovoj kući, u postavci Bojana Stupice, ali i četiri decenije umetničkog rada Egona Savina, jednog od naših najvećih reditelja. Ovom premijerom će (posle Dostojevskog, Gorkog, Gončarova, Ostrovskog) na svoj lični repertoar upisati još jednog ruskog klasika. Zanimljivo je da je upravo s njim i počeo: – Na trećoj godini studija radio sam jednočinku “Prosidba”. Profesor Dejan Mijač nagovorio me je da joj dodam još jednu, “Svadbu”. Predstavom “Prosidba i svadba” otvorena je pozorišna scena Doma kulture “Studentski grad”. Osvojili smo i nagradu na sarajevskom MESS-u. U njoj su igrali Branislav Lečić i Bogdan Diklić, koji su i u podeli “Ujka Vanje” – otkriva Egon Savin.PROČITAJTE JOŠ – Egon Savin: Najveća je sramota biti gladan * Zašto je između vaša dva Čehova prošlo toliko vremena? – Pokušavao sam i ranije. Obraćao sam se u nekoliko navrata Jovanu Ćirilovu, ali je on verovao da naši glumci ne umeju da igraju Čehova. Kada sam u JDP pre desetak godina radio Molijera i Šekspira, poželeo sam da postavim i ruskog klasika. Jer, hteo sam da režiram tri najveća pisca u našem najznačajnijem teatru.PROČITAJTE JOŠ – Egon Savin: Neukus je vladajuća odlika našeg društva * Pre pet sezona radili ste jednu adaptaciju “Ujka Vanje” za Tivatsko leto? – Steva Koprivica je do toga napravio komad “Providenca” koji je izveden svega pet puta. Bila je to ista priča, samo u bokeljskom mentalitetu. Potrudio sam se da neke dobre stvari primenim i u ovoj inscenaciji. Reč je o mojoj radikalnoj adaptaciji: predstava traje sat i po, jedan lik sam izbacio, a vreme događanja pomerio u šezdesete godine prošlog veka. Čehov je, svakako, najteži ispit u teatru. Pored toga što je literarni velikan, neobično je značajan za istoriju pozorišta jer njegova literatura zahteva novu, drugačiju rediteljsku i glumačku praksu. Tako je nastao i sistem Stanislavskog (“Sistem glume”) i udareni su temelji nove režije. Čehov je zapravo tvorac psihološkog realizma u pozorištu. * Zašto ste se odlučili baš za “Ujka Vanju”? – Najbliži mi je, jer je komad o nedoumici sredovečnih muškaraca i nesrećno zaljubljenih žena. U ovoj drami ponajmanje ima politike, a ponajviše ljudske nesreće, neostvarenosti i osećanja promašenosti. Po mom mišljenju, “Ujka Vanja” je najdramatičnija od svih Čehovljevih drama. Usuđujem se reći i ponajmanje ruska, najuniverzalnija je od svih… Reč je o melanholiji koja je zahvatila Astrova i ujka Vanju, o jednom grotesknom pokušaju da se nadoknadi propušteno od života. Ujka Vanja je zaljubljen i nada se, i Sonja se nada da će ostvariti svoju ljubav prema Astrovu, a Jelena se sprema za novi život ako dođe do prodaje imanja… Svi se spremaju da žive, iako im je život zapravo prošao. * Ujka Vanja se prepustio neradu i čamotinji, a “tek” mu je 47 godina? – U ovoj adaptaciji ima pedeset jednu, mada su te godine u piščevo vreme značile kao danas 65 ili sedamdeset. Nešto sasvim drugo u odnosu na antiejdžing histeriju u kojoj živimo. * Hoće li i u vašem čitanju to biti tragikomedija? – Nadam se da hoće. Mnogo smo radili na psihološkom planu postupaka i replika. Stil je realizam, koji je u poslednje vreme proteran sa beogradskih scena. Ovo je moj prilog njegovoj obnovi. Želeo bih da ga slede i mlađe kolege. * “Strpi se, odmorićeš se”, kaže Sonja svom ujaku. S današnje tačke gledišta porazno zvuči po ruka da je odmor u nestanku i smrti? – To je jedno univerzalno polazište iz pozicije religioznog čoveka. Ona teši ujka Vanju nadom da će u zagrobnom životu doživeti blaženstvo. Bojim se da je Čehov tu sarkastičan. Ipak je on lekar koji se nagledao leševa u životu. Radio je bez prestanka, išao po selima, lečio tamo gde nije bilo puta i pristupa. I zapravo je, uveren sam, sa prezirom gledao ljude u dokolici koji, kako kaže, “jedu, piju, spavaju, pričaju gluposti… žive uzalud”. On je razumeo i osudio apatiju carske Rusije koja je, evo, živa i umnožava se kroz istoriju celog 20. veka. Čini mi se da aktuelnost Čehova tek dolazi.„Ujka Vanja“ Foto Tanjug * Da li spoljne okolnosti uslovljavaju osećaj uzaludnosti života? – Nikakvo društveno uređenje i politička vlast ne mogu učiniti da ljudi budu, manje ili više, nesrećni. Jer, oni su nesrećni iz psiholoških i egzistencijalnih razloga. U tom smislu stvari ostaju nepromenjene, bez obzira na okolnosti. Čehov je verovao da jedini način da budete srećni i zadovoljni jeste da radite i živite pomažući drugima. Mi živimo u vremenu individualizma, u kojem je pojedinac opsednut sobom, ne vidi druge i nema osećaj solidarnosti. Živi zagledan u sebe, sopstvene iluzije i nerealne ambicije. Čehov je stalno radio za druge, i kao lekar i kao pisac. Njegovo delo dokaz je da život ima smisla, pogotovo ako posedujete toliko talenta. „Ujka Vanja“ Foto Tanjug UMETNIČKI TIM REDITELj je uz adaptaciju uradio i scenografiju, dok su kostimi bili zadatak za Jelenu Stokuću. U predstavi igraju Branislav Lečić (Ujka Vanja), Nenad Jezdić (Astrov), Marija Vicković (Jelena), Bogdan Diklić (Serebrjakov), Milica Gojković (Sonja), Dubravko Jovanović (Telegin) i Aleksandra Nikolić (Marina). Od svih Čehovljevih drama, u JDP se najčešće igrao “Višnjik”. U tri različita rediteljska čitanja, njime su se bavili Miroslav Belović, Dimitrije Jovanović i Dejan Mijač.„Ujka Vanja“ Foto Tanjug„Ujka Vanja“ Foto Tanjug

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike