Dragan Živadinov: Nas je mnogo više nego nacista

SLOVENAČKOG umetnika Dragana Živadinova tri su predstave (“Retrogradni događaj Hinkeman”, “Retrogradni događaj Marija Nablocka”, “Retrogradni događaj krštenje pod Triglavom” teatra “Sestre Scipion Nasice”, izvedene na Bitefu osamdesetih godina, lansirale su u sam vrh tadašnjih pozorišnih dešavanja. Sada dolazi s intrigantnim ostvarenjem “Odilo. PROČITAJTE JOŠ: TRAGIČNA BUNTOVNICA: 10 godina od smrti Sonje Savić Zatamnjenje. Oratorijum”, u čijem je središtu malo poznata “mračna figura slovenačke istorije” Odilo Globočnik, čovek koji je bio u samom vrhu nacističkog pokreta. PROČITAJTE JOŠ: KULTURA ŠIRI SARADNjU: Slike nastale podno Majevice pred Bečlijama * Šta za vas znači povratak na Bitef posle toliko godina? – I mnogo i malo. Tada mi je bilo malo više od dvadeset, danas malo manje od šezdeset godina. A između toga, mnogo je lepote i sramote. Pre svega, prešao sam iz stilske formacije retrogradizma u postgravitacijsku umetnost, iz retro-avangardnih procesa mladosti u umetnost u razvoju, u združivanje nauke i umetnosti u novo znanje, koje još nema naziv. Bitef je od samog početka svog pozorišnog postojanja svetski fenomen. Nešto najznačajnije u umetnosti druge polovine 20. i početka 21. veka – u pozorišnoj avangardi, u klasičnom modernizmu i, najzad, danas, svom krajnje modernističkom izrazu. Za mene je najznačajnija definicija pozorišta ona, koju su pored ostalih, dali Mira Trailović i Jovan Ćirilov: sve što se događa pred auditorijumom u “apsolutnom sada” pozorišna je predstava. Posle igranja u šezdeset pet teatara u svetu, raduje me nastup pred novom bitefovskom publikom. * Koliko se razlikuje vaša poetika osamdesetih, od one koja će se večeras videti? – Paradoksalno je, ali se ne razlikuje previše. Strahovito je slična u svojoj ontološkoj pobudi. Nerado to priznajem. Večerašnja predstava suprotna je svemu što iskazujem svojim postgravitacijskim oblicima koje proizvodim od Moskve do Njujorka, od Šangaja do Singapura – u muzejima visoke tehnološke umetnosti. “Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum” je, pre svega, izraz moje nemoći u odnosu na najnovije rasističke i nacionalističke patologije. Predstava nije samo o prošlim hitlerovskim grozotama, već je prvenstveno, protiv belog rasističkog muškarca koji nas svojom militantnošću tera u ratno nečoveštvo. Ona ne govori o prošlosti nego o nacizmu i nacistima koji se sada rađaju, o trenutku koji je doslovno pred nama. * Ko je bio Odilo Globočnik? Zašto ga se u Sloveniji niko ne seća? – On nije bio saradnik nacista, bio je pravi esesovac – partijski policajac koji je izmislio koncentracione logore uništenja. Ukratko, apsolutno zlo. A pre svega Hitlerov i Himlerov čovek zadužen za jevrejsko pitanje. Dakle, nečovek. Ne bih da mu posvetim ni reč više. * Kako danas, posle gotovo tri decenije, gledate na poigravanje sa nacističkom ikonografijom koju je koristio pokret Neue Sloweinsche Kunst, kome ste i sami pripadali? – U svojoj pozorišnoj umetnosti nikada se ne poigravam, ni sa scenama ni s replikama, a kamoli da bih se unutar prizora poigravao s glumcima. Moj poziv je da zajedno reagujemo na stav, na misao, dramu, konflikt, temu, motiv i sadržaj. Da reagujemo na saučesnike, na načelo, intonaciju, a pre svega na belog rasističkog muškarca! Inače, Neue Slowenische Kunst nije bio “poigravanje” s bilo čim, kao što ni moje današnje bavljenje Odilom Globočnikom nije igra, već visokonaponska reakcija. Izgradio sam je sa Dunjom Zupančič, Petrom Mlakarom i Janezom Pipanom, a pre svega sa Slovenskim mladinskim gledališčem. * Za mnoge je bilo iznenađenje da ste postali kandidat za kosmonauta… – Postgravitacijska umetnost me je odvela u Zvezdani grad (u Rusiji) na izbor za kosmonauta, a ne obratno! Već od 1995. se zauzimam za kulturizaciju vasione i kosmofikaciju umetnosti. Naravno da je istog trenutka kada sam stupio u Centar za obučavanje kosmonauta “Jurij Gagarin”, postgravitacijska umetnost postala primarno gradivo. * Zašto ste “pogled usmeren ka svemiru”, večeras okrenuli ka “ovozemaljskoj” temi i ponorima zla? – Između ostalog, i zato da bih obznanio da moja bitka za apstraktno pozorište u uslovima nulte gravitacije nije nešto eskapističko. Načelno, odbijam eskapizam. Ja sam za suprotstavljanje rasističkom, nacističkom belom muškarcu sa stanovišta: “Znaj, nas je više nego vas! Nas, koji hoćemo mir, kosmički red, transnacionalno uređenje sveta, svet ujedinjenih naroda (UN), socijalnu sigurnost, besplatno školstvo, besplatno zdravstvo. Sve to nam nećete uzeti. Nas je mnogo više nego vas nacista!”Drama „Odilo“ bavi se ozloglašenim slovenačkim nacistom / Foto Promo * Šta na vašoj ličnoj mapi znači Beograd u koji ste pobegli sa šesnaest godina, krišom od roditelja? – Beograd mi znači mnogo više nego što bi moglo da se pretpostavi. Na beogradsku predstavu sa mnom će doći i moja mama, koja će se sresti s rođacima iz Kusa Vrane, inače čitaocima “Večernjih novosti”. Za one koji ne znaju gde je Kusa Vrana, reći ću da je u blizini Zvonačke banje, kod Dimitrovgrada. Davne 1976. godine sam sa školskim drugom Dušanom Mlinarom došao u Beograd da posetimo MSU. Na tom našem putovanju, u Kinoteci gledali smo Klark-Kjubrikovu “Odiseju u svemiru 2001”. BESTEŽINSKO POZORIŠTE – POSTAVIO sam 1999. prvu pozorišnu predstavu na svetu, u bestežinskim uslovima. Generalna proba i reprize održane su u stratosferi u kosmonautskoj letelici namenjenoj paraboličnom poletanju. Bilo bi sjajno prikazati je na Bitefu! BOB VILSON – NIKAD neću zaboraviti kako mi je Robert Vilson radosno ispričao priču o nastanku najznačajnije pozorišne predstave druge polovine 20. veka. U njoj ima i jedan komičan element: Mira Trailović je, naime, za vreme večere ponudila da Bitef bude producent Vilsonove sledeće predstave i, ako se slaže, da Vilson predloži i naslov. I tako joj je, usred Skadarlije, predložio – “Ajnštajn” – pa napravio dugu pauzu i dodao – “na plaži”.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike