Beli Marković: Bez dobrog puta nema nam valjane države!

AUTO-PUT „Miloš Veliki“ jedno je od važnih obeležja državnosti Srbije, jer i dobre, moderne saobraćajnice svaku državu čine ozbiljnom i jakom. Ova će putna greda – kao Lajkovačka pruga, nekoć, i Ibarska magistrala – mnogo učiniti da ono što je ublizo ne bude daleko, da se Srbija sa sobom samom prisnije upozna. Na nama je da sada, zahvaljujući i ovom auto-putu, učinimo sve što do nas stoji da svoju zemlju ne predstavljamo samo razglednički, nego i uživo – onakvom kakva jeste: u ozarenju sopstvenih čari i lepota…Ovako značaj nove saobraćajnice koja od prošle nedelje nosi ime Miloša Obrenovića, opisuje jedan od najvećih savremenih srpskih književnika Radovan Beli Marković, koji živi i stvara u Lajkovcu, varošici nadomak koje, u ataru sela Nepričava, prolazi novi auto-put. Podseća nas dobitnik bezmalo svih najznačajnijih književnih nagrada u Srbiji, kako ga Lajkovčani jednom rečju oslovljavaju, da je pre 111 godina, u septembru, prvi voz prošao lajkovačkom „uzanom prugom“. Tada je i nastao Lajkovac i sve što se pod tim imenom danas podrazumeva:PROČITAJTE JOŠ: Isidorini razgovori s Nikolajem- Pola moga veka proteklo je uz takozvanu lajkovačku prugu, uz vozove i u vozovima – kaže nam Beli Marković. – I nisam, stoga, unapred saglasan sa šaljivim tumačenjem pesme „Ide Mile lajkovačkom prugom“, jer mi se čini da taj Kolubarac, opevani Mile, nije lajkovačkom prugom išao od besa, već da bi se makar nakratko ratosiljao blata u kojem su potanjali tadašnji putevi, zajedno sa opancima zlosrećnih pešaka…* Posmatrali ste i početak gradnje Ibarske magistrale sa prozora svoje osnovne škole, u Ćelijama, kod Lajkovca, početkom šeste decenije prošloga veka… SABRANA DELA NEDAVNO, štampana su i sabrana dela našeg sagovornika. Beli Marković nije voljan da potvrdi kako će im pridodati i novu knjigu, kao što je dva romana već pridodao…- Pamtim i onu, prepunu rupa, banovinsku džadu, kraj koje su sedeli izmučeni ljudi, tucači kamena, da bi se tim tucanikom kako-tako zasipale pomenute rupe u koje su stala i čitava naokolna brda. Pamtim i krave u jarmu, kolubarske zaprege i točkove do glavčina zaglibljene u blatu, iz kojeg su se razglavljena kola uz pomoć četvorenih volova jedva izvlačila. Nisam zaboravio ni ćelijanske krečare koji su tovar kreča ćilimima pokrivali kao bolesnika, da ga ne skvasi kiša koja usudno prati rabadžije. A pamtim i „prave bolesnike“ koji su, s dušom u nosu, priticali u pomoć izmučenim volovima, „kad pukne jaram i kola se u blato zavale…“ Otuda mi se Ibarska magistrala učinila kao s nebesa spuštena blagodet, više za oči i za sevap, pogotovo pošto je pokrivena kamenom kockom, bez prašine i rupa, zaodevajući i predonu okolinu lepotom, koja bi i na pucanj nečijih prstiju, trenom mogla nestati kako je i došla – pravo iz sna!* Odlazi li ta „Ibarska“ u definitivni zaborav?- Ta i takva Ibarska magistrala odavno u zaboravu počima, a i sadašnje „Ibarske“, koja je još u dejstvu i pomalo na zlu glasu, slabo ko će se, osim po imenu, kroz doba sećati, pošto je, otvaranjem auto-puta „Miloš Veliki“, nastupilo novo vreme u kojem se drukčije broje sati i kilometri… „Nekoć se do Beograda iz Ćelija ili iz Lajkovca za jedan sat mogaše stići, ali sada taj jedan sat, u boljem slučaju, već pred Lipovičkom šumom neumitno ističe…“* Kažete da je za opstanak srpskog seljaka, o kojem vi često pišete, auto-put veoma važan. Zašto?- Pamtim davne dane kada su ćelijanski derani po kamenim kockama, sred magistrale, igrali fudbal na male golove. Kad bi se iz daleka začula tutnjava automobila, sklanjali su đačke torbe nameštene kao „golići“, prekidali igru dok vozilo ne prođe, a onda, nastavljali gde su stali… I sada, ponad svih tih slika i paslika, može da se intuiše ono što će s novim auto-putem u Srbiju stići, a što savremeni svet odavno ima. Moju takozvanu mladost, pa i život vasceli, presenjuje ukazanje „ubitog seljaka“ u dronjavom odelu, sa svačim, osim sa samim sobom, odavno pomirenog, koji iz svog zavaljenog sela niti kuda ide, niti goste u kući pogleda… Upravo se ova slika može uzeti kao prava razglednica svakog sela i države bez dobrih puteva. Uzgred: i zbog rđavih puteva, gdekojima je bliži Dubai od Vragočanice podno Medvednika… I češće se tamo „destinišu“, nego ublizo ove prelepe srpske planine. Ne kudim Dubai, ali je lepo i Medvednik kadšto pohoditi, Suvobor, Povlen, ponajpre najslavniju srpsku reku, Kolubaru, koju ćemo, nadam se, čitavim tokom pitkom učiniti i njezinu vodu u staklićima prodavati, kao vodu biblijskog Jordana, pošto je Srbija upravo na Kolubari i oko Kolubare doživela krštenje svoje i potvrdila dobro ime među narodima… DOKLE SRPSKO SLOVO SEŽE NE bih da budem rđavo shvaćen, ali verujem da su granice Srbije tamo dokle srpsko slovo doseže – kaže Radovan Beli Marković. – Pripadam, inače, onim Srbima koji ne sumnjaju u postojanje nebeske Srbije, štaviše: tvrdo verujem da obe Srbije treba da imaju ustavno važenje, uz znanje da su pod jedan barjak pozvani i mrtvi i živi – za slučaj da nekoja, od dve ove Srbije, bude napadnuta!* Smatrate da nema ničeg prirodnijeg od toga da moderna saobraćajnica svetske klase nosi ovo ime.- Miloš Obrenović, znameniti vladar je umom i dovitljivošću izborio državnost, slobodu i nezavisnost za Srbiju, zajemčivši pritom neotuđivost kućnog praga i okućnice večito dužnom seljaku… Podario je, ako ćemo pravo, svome Rodu najviše što se moglo, pa i nešto od kulture prosvećenog sveta, a da za sve to ne založi više srpskih glava nego što se tim dobom moralo… Kažu, posprdno, da je Miloš Veliki nepismen bio, ali se s tim ne bih složio, počem smatram da je on bio samo drugačije pismen. Udario je temelje i podigao krov moderne Srbije, na ovom dlanu Božje zemlje, gdeno sam, voljom Tvorca, imao sreću da proživim svoj vek i ostvarim se kao pisac u svinjarskom i kraljevskom jeziku srpskom. Velika je čast na takvom jeziku ćutati i govoriti, tako da na ovoj časti Bogu i precima, danas i svegda, iznova valja zahvaljivati. Elem, imađasmo i kraljeve i svinjare, naporedo, čak je našim vladarima, Karađorđu i Milošu, svinjarska trgovina domaćinsko zanimanje bila, otuda bi svaki Srbin, kažu, skinuo kapu dok prolazi kraljevska kočija, ali bi i srpski kralj ukraj puta svrnuo kočiju, dok se ne slegne za žirenim svinjama prašina…* Niste sigurni da ćete se baš „navozati“ novim auto-putem? – Čini mi se da sam za svog, već dugog veka, već bio tamo gde su me očekivali i video ono što mi je Gospod opredelio… Izvesno je da bi mi veliko zadovoljstvo bilo ako bih još jedared prošao kroz prelepu Srbiju, možebiti i putem Miloša Velikog, pa da bacim pogled i desno i levo – do zrenika čistog neba između Velike i Male Gospojine, kad se i sama priroda na zimnji počinak polagano sprema.PROČITAJTE JOŠ: EKSKLUZIVNO ZA ČITAOCE „NOVOSTI“: Delovi nezavršenog romana Dobrila Nenadića „Povratak iz raja“ * Više puta ste naglasili da „putna greda“ može samo da donese korist, nikako štetu…- Miloša Velikog put neobično je važan i tek će doći doba kada će se značaj ove grede ispravno sviđati. Nema potrebe danas da vagamo: koliko će samom Lajkovcu nova putna greda u budućnosti ostaviti, niti da nabrajamo šta je sve ostavila nekadašnja lajkovačka pruga. Pretpostavljam da ono što je svima od koristi ni Lajkovcu ne može biti od štete… A i lajkovačka pruga će se navek pominjati, kao Troja ili Atlantida!KNjIGE NIKAD NISU ZAVRŠENEU KNjIŽEVNOSTI se svi poslovi drže na paukovoj niti. Postoje, zapravo, samo započeti, ali nikad površeni književni poslovi. Ni takozvane, gotove knjige, nikada nisu površene, pošto pisac, već na prvi pogled, uočava da one ni naneti nisu onom što je zamislio… Uostalom, razumni ljudi, u mojim godinama, sve polako privode kraju, pa se, ovom zgodom, ne bih ni hvalio nekim „započetkom“.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike